Анали Правног факултета у Београду

961

СУДСКА ПРАКСА

варајућих прописа, те његов главки напор треба да буде усмерен на то да утврди тачно значење правних норми које примењује (да тачно погоди вољу закона, како се то понекад каже). То постиже правилном интерпретацијом одговарајућих законских одредаба, укључујући ту и попуњавање правних празнгша. Ако се претпостави да допосилац везаног акта увек једыако и правилно тумачи исту правку норму, онда je логично очекивати да ће при истоветном чињеничном стању и непромењеним прописима сваки пут донети исту одлуку у некој ствари, макар о њој и више пута решавао. Укратко, уз наведене претпоставке, надлежни орган управе би о сваком поновном захтеву исте странке у истој ствари сваки пут донео једнаку (исту) одлуку. То представља само разлог више за раније изложени став да орган управе не мора мериторно одлучивати о поновном захтеву странке који се тиче права које je правно статично, jep, видели смо, за то нема ни логичког оправдања. Овим закључком je очигледно обухваћен само један део везаних аката (правно статичних), па нам он сугерише и комплементаран закључак: да управни орган мора мериторно одлучивати о поновном захтеву странке који се тиче права чији je било који елеменат правно динамичан. Правки пропис на основу кога се доноси везани акт правно je статичан, ако номинално није измењен после доношења ранијег решења, нити je било промена у његовом тумачењу. Али, ако je тумачење тог прописа промењено било тако што je сам управни орган почео да га друкчије тумачи, било на подлози правног схватања суда израженог у некој пресуди донетој у управном спору онда je тај пропис у суштини промењен, његова садржина, његово значење je промењено тај пропис je правно динамичан. Из тога следи да ће надлежни орган управе бити дужан да мериторно одлучује о поновном захтеву странке који се односи на извесно право, ако то право зависи од прописа чије тумачење je промењено после доношења ранијег (негативног) решења. Што ce чињеничног стања тиче, оно je правно статично онда када je право о коме се одлучује условљено извесним животним догаВајем (чињеницом), a тај дога Вај не траје него се он збио и тиме je испуњен или није испуњен услов за односно право. Одлучни животни догађај je у оваквом случају свршен, он je непоновљив. Такав свршени догађај може да буде, па пример, рођење детета у случају одлучивања о праву на помоћ за опрему новороВенчета. Тај догаБај се збио, он je свршен, он je био у прошлости (догодио се), али у садашњости не егзистира (не догаВа се), нити ће се било када касније поновити, и зато je правно статичан. Отуда je и право о коме се одлучује на подлоги такве или таквих чињеница такоВе правно статично. Управни акт којим се одлучује о таквом праву донет je post factum, он je управляй на прошлост. Y томе има извесне, макар симболичне, сличности са судским актом, који увек само оцењује са гледишта законитости оно што се већ десило. Ако je ранијим негативним решењем управни орган одбио захтев странке за признаваље права на подлози правно статичних чињеница, онда тај орган не мора мериторно одлучивати о