Анали Правног факултета у Београду
вима. Определио се увек за нзучавање сложених, осетљивих и изузетно актуелних проблема. Чланак на пример о корејском рату кога je објавио 1951. године, који je тада изазвао негодовање, данас се оцењује као изузетан научни допринос. Требало je велике интелектуалне храбрости да се на то питање, а и на многа друга питана које je обрађивао Милан Марбаци право светло, и то у тренутку када je мало ко желео да ствари види у правом светлу. Йзненадна смрт пресекла га je у тренутку журбе да што пре објави книгу о уговорном праву које представља резултат његовог дутого дишњег научног рада. Y сложении послератним условима живота, у свим непогодама ко je су пратиле ову напаћену земљу, ко je су пратиле наше младо социјалистичко друштво у развоју, Милан je сачувао веру у будућност, ведрину духа и висок хуманизам највтшш домет до кога се може издићи прави човек. А упознао je горчину неправде и подносио je без протеста. На том путу он je сагорео. Ово није конвенционална некролошка реч, Милан годи нама болује наочиглед нас другова и прщател>а. Био je рањен у рату, а да то никад ни поменуо није нити било какву инвалиднину тражио; тежак стомачни болесник, упозорен на ровито здравље, на опасности које прете његовом изнуреном организму но ипак није се повукао. Хтео je до краја да живи свој живот, веран идеалима од најраније младости. Увек одмерен и разборит, начелан и достојанствен и изнад света бескрајно скроман. A данашњем бурном и понекад јетком времену тако су потребни луди тог кова. Милан je отишао тихо без фанфара и почасних плотуна. Нрекаљени борац нашег револуционарног покрета, истакнути научни радник отишао je без јавног признана. Преостало нам je, данас, да му са осећањем дубоког бола, али са осећањем поноса што смо га имали кажемо само хвала. Хвала му на његовом огромном доприносу нашој науци и школи. Хвала му за неуморни рад, за принципијелност у најтежим тренуцима.наше прошлости. Хвала му на његовој бескрајној л>удској топлини.
АКАДЕМИК И ПРОФЕСОР ДР ПЕТКО СТАЈНОВ 1890—1972.
Академик др Петко Стајнов, професор Правног факултета у Софији, и истакнути бугарски државник преминуо je 24. јула 1972. године. Његова смрт није губитак само за бугарско управно право, већ представља губитак за теорију управног права у свету jep je академик Петко Стајнов својим дугогодишњим радом и значајним делима већ давно ушао у ред врхунских теоретичара управног права, подједнако поштован и на западу и на истоку. Својом докторском дисертацијом »Administration et juridiction ađmi nistrative en Allemagne« коју je 1914. године одбранио на Правном факул тету у Паризу, академик Петко Стајнов, ударно je темељ модерној теорији управног права у својој земљи а неуморним каснијим радом и објављеним делима, у земљи и иностранству, израстао je у теоретичара управног права који упоредо стоји са највећим европским теоретичарима управног права. Од његових многобројних радова објављених пре рата споменућемо само она најважнија. Прва његова већа монографија после докторске дисертације je објављена 1928. године, у којој je, у бугарском управном праву, први пут теоријски обрадио управни акт. Иза тога објављује једну од његових најбољих монографија „Административно правосъдие" (1936), у којој je теоријски упоредноправно, и критичким прегледом судске праксе Врховног управног суда Бугарске, обрадио судску контролу рада управе и посебно изложио појам незаконитог управног акта као и правна средства за заштиту грађана од незаконитих управиих аката. Посебно запажено дело академика Петка Стајнова je његово „Чиновническо право” објав-
999
IN MEMORIAM