Анали Правног факултета у Београду

212

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

временском погледу истраживања су обухватила другу половину шездесетих година са извесним узимањем у о&зир и каснијих података. Што се тиче методе сазнагьа К. Г. Кремер се определио за схватање да je криминалитет свако кривично-противправно понашање, те да тако криминалитет жена представља свака женска повреда кривичног закона. Истраживања се заснивају на статистичким материјалима било да je реч о дугорочним било о кратксрочним посматрањима. Коректуре се врше настојањем да се ближе одреде тајне бројке криминалитета, као и коришћењем у границама могућности података тзв. ssl-reported-criminality. Коначно била je неизбежна и поларизација криминалитета с обзиром на пол преступника, иако je указано да je у науци уопште узев ова поларизација спорна. Међутим, она je у склону тематике ове студије оправдана. Дуторочна посматраиа, найме од 1882. до 1971. године, омогућила су аутору да изнесе тврдњу о кретању квоте женског криминалитета од 20°/о до 12°/о у односу на укушгу суму криминалитета. МеВутим, он je коначно после корективних поступака ову квоту релативизирао на 20% до 25%, истичући да се у овим размерама не умањује битно могућност објашњења релативизиране квоте. Када je реч о квалитативно j структури женског криминалитета треба рећи да je К. Г. Кремер изврпшо обимна и савесна истраживаньа и пружио нам бројне резултате. Но, ми ћемо овде поменути само нека од њих. Тако он истине да женски криминалитет налази своје тежиште у кругу имовинских деликата и то пре свега код крађа у трговинама и код превара, а исто тако и код побачаја. Одмах после ових недела долазе саобраћајни деликти. Ово би био аспект до кога долазимо независно од мушког криминалитета, а када се примене упоредна посматрања под углом различитих критеријума и наш преглед резултата постаје и богатији и разноврсннји. С овим бисмо напустили феноменолошки део студије и осврнули бисмо се на њен етиолошки део, имајући на уму неизбежну повезаност феноменологнје и етиологије женског криминалитета. И одмах још нешто, аутор je деликатно уздржљив кад се ради о етиологији овог криминалитета, иегова настојања не иду даље од дискусије о најважнијим етиолошким поставкама. Y својим етиолошким истраживаиима К. Г. Кремер није прихватио научно разјашњавање феномена помоћу индуктивног закључка од посебних поставки до опште поставке (теорије), већ се одлучио за дедуктивни закључак од опште поставке до посебних поставки које треба емпиријским испитиваием да верифишграју читав систем разјашњавања до момента појаве доказа о фалсификовању, који нагони на одбациваие или измену прихваћене опште поставке. Овај прилаз и његова разрада у студији изазивају оправдане сумње у погледу иегове правилности и сигурно je потребно да аутор изврши критичко преиспипгваие овог методског прилаза. Етиолошким истраживаиима претходе два значајна питања у вези са крименалитетом жена, найме женски криминалитет као маскирани и етикетирани криминалитет и проблематика некривичног девијатног понашања жена и њихов криминалитет. После овог етиолошка истраживаиа сврстана су под три велике хипотезе. Истаћићемо само њихове наслове. Положај жена у друштву и иихов криминалитет, социолошке перспективе. Нормална и патолошка соматологија жена и иихов криминалитет, размишљања о једној огаптој хипотези и делимичним хипотезама о соматскн инднцпраном женском криминалитету. И на крају, психичко понашање жене и иен криминалитет, соматопсихолошки и социолошки дводимензионални етиолошки модел и иегова употребљивост. Последие странице студије посвећене су сумираиу резултата етиолошких истраживаиа. И још једном бисмо истакли одмереност и скромност аутора, јер он закључује да су иегови напори у наслону на истакнуте поставке за разјашиеие женског криминалитета били усмерени на