Анали Правног факултета у Београду

216

АН АЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

француска наука уопште, у добрим традицијама римског права, држи таккве класификације.) 4- Друга глава посвећена je појму тужбе и средствима одбране (стр. 192—326). Велика разлика између средтьеевропских и француског права састоји се у претпоставкама за допуштеност тужбе (recevabilité de la demande). При томе имамо у виду нарочито онај услов који се у француском праву зове la qualité (својство). Појам није сасвим рашчишћен, и због тога аутори настоје да одређивању његове садржине допринесу његовим разграничении према другим претпоставкама (интерес, страначка и парнична способност) и према самом субјективном праву). „Квалитет” je, у најширем смислу речи, моћ (pouvoir) једног лица да покреые парницу. Али, за разлику од појма стварне легитимације у нашем праву, ту моћ има не само онај ко претендује да право припада њему него и онај ко у парници нступа као заступник на основу закона или пуномоћја. Посебну пажњу писци су посветили интересу (стр. Они наглашавају потребу обазривости приликом оцене постојања интереса за декларативну тужбу, која у француском праву није предвиВена законом, али коју наука и пракса прихватају поред кондемнаторне тужбе. МеВутим, о конститутивно) тужби, као посебно!, трећој врсти, аутори не говоре. Поред интереса и квалитета, као услов за вршење права акције Солис и Перо наводе join и способност за иступање пред судом (la capacité d'ester en justice), која оСухвата y себи право приступа судовима (le droit d’accès aux tribunaux) и способност за вршење права акдије. Први од ова два појма тиче се постојања страйке и њене националности (акторска кауција!). Друга одговара нашем појму парничне (процесне пословне) способности. Ово последње изложено je врло детаљно, са бројним позивањима на праксу. (Не можемо да се отмемо утиску да различитост третираних ситуација готово онемогућује доследну примену принципа и ствара утисак казуистике). Француска научна систематика коју су усвојили и ови писци разликује се од наше и у погледу класификације средстава одбране туженог. Наиме, док се у нашем праву та средства деле на она којима се истине недопуштеност тужбе и на она којима се оспорава основаност тужбеног захтева, дотле по француској науци тужени може да се брани: мериторном одбраном (défense au fond); приговором (exception); оспоравањем допуштености тужoе (fins de non recevoir) и противтужбом (demande reconventionelle). За појам ексцепције аутори кажу да није увек лако одговорити на питање да ли суд има пред собом једно такво средство одбране. Наука и пракса се у овој тачки разликују, као у погледу разграничена у односу на мериторну одбрану, тако и у односу на одбрану којохм се истиче да тужба није допуштена. Као главке ексцепције, у погледу којих влада једнодушност, вал>а навести cautio judicatum solvi, приговор ненадлежности, литиспенденције и конекситета. Оспоравање допуштености тужбе значи, прво, истицање да постоји неки недостатак који се тиче интереса, „квалитета” и страначке и парничне способности. Осим ових, чисто процесних средстава, постоје и друга, која се, у ствари, тичу основа туж&е, али пресецају даље расправљање. Као пример, наведени су постојање правноснажне пресуде у истој ствари, exceptio plurium concubentium, разлика у крвним групама између тужноца и лица туженог за утврђење ванбрачног очинства. Аутори признају да днстинкцију није лако спровести, али je треба одржатп, jep je она, према устаљеној судској пракси још од 1860, значајна за консеквенце једне и друге подврсте овог средства одбране (стр. 294. и 295). 5. Y опште појмове унесено je и нзлагање о процесним радиана (les actes de procédure) и о роковима. Писци су овде, под заједничким насловом. обухватили две разне установе, које на изглед немају ничег заједшгчког. Објашњење лежи у схватању, које je за француску правну мисао карактеристично, да се у две поменуте установе изражава формализам поступка. Аакле, и пропуштање радње представља повреду