Анали Правног факултета у Београду

217

ПРИКАЗИ

форме, која за санкцију има преклузију, што ће рећи недопуштеност радње. Само, Солнс и Перо под појам аката поступка подводе акте суда и помоћних судских органа (стр. 307. и след.). Они, дакле, супротно нашој науци, не стварају један заједнички, виши појам процесне радње, који би садржао у себи радње суда и радње странака. Са практичног становишта које je за француску науку увек претежно један такав заједнички виши појам (који, на пример, лежи у основи процесног система проф. Т. Живановића), као непрагматичан, нема оправдања. Аутори сматрају да акте самог суда а под овима треба разумети и његове одлуке због њиховог особитог знача] а треба издвојити у посебно поглавље. Тако je дошло до тога да су у систематској расподели градива књиге акти помоћних судских органа, а посебно достављање, рашчлањени „коментаторски”, до најситнијих појединости, пре излагања о једном тако начелном проблему као што je појам правосудног акта. Иста примедба важи и за излагање о роковима (стр. 393 —425). Појму правосудног акта (acte juridictionel) , омиљеној теми француске науке јавног права, поклонили су аутори простор у сразмери са матери] ом књиге. Они то питање посматрају традиционално као питаьье о томе шта карактерише та] акт за разлику од управног акта. (Исцрпан преглед тих крнтеријума дао je у нашо] науци Поповић, О појму судског акта, 1962). По овом проблему писци заузимају један компромисан став; постојање спора je неопходан услов да би један акт имао правосудии карактер, али тај услов није довољан: не могу се оставили по страни услови који се тичу форме и који представљају гарантију доброг правосуђа (стр. 441). 6. Y књизи je више пажње поклоњено критеријуму разликовања парничног и ванпарничног правосуђа, што je разумљиво, ако се има у виду научна дисциплина којој je књига посвећена. И овде су аутори, после излагања основных гледишта, дошли до закључка да je правый режим ванпарничних одлука у толикој мери некохерентан, да je немогућно доћи до задовољавајућег закључка. По њиховом мишљењу, класичној француској доктрины може се замерити да je поменутим одлукама порицала природу правосудног акта због тога што нису снабдевене правном снагом. (Да оне у фраииуском праву то својство немају, види се из могућности њиховог слободног опозивања и из одсуства сваког правног лека, осим оног којим се истине ништавост.) Заблуда савремене тенденције састоји се, опет, у томе што акт ванпарничног правосуђа хоће да обухвати појмом правосудног акта просто зато што потиче од судије. De lege ferenda, Солис и Перо препоручују, као најцелисходније, израду једног аутономног процесног режима за ванпарничне ствари, који би с једне стране водно рачуна о великим разликама које међу тим стварима постоје, а, с друге стране, изјаснио се за њнхов ауторитет и садржао одговарајући систем правних лекова (стр. 442—469). 7. Друга део првог тома (стр. 470—1007) посвећен je организации правосуЬа у Француској. Овај део обухвата, прво, излагање о начелима правосуђа, у које аутори убрајају: поделу власти, једнакост граЬана пред судом, начело да суди] с плаћа држава а не странке, поделу правосуЬа на опште и посебно (специјализовано), двостепеност поступка, зборно суђење, искључење лаичког елемента из граЬанских спорова и вршење правосуЬа у седишту суда (насупрот тзв. амбулантним судовима). Сва та начела потичу из времена француске револуције. V та] део првог тома спада, даље, приказ организације судова. То je она облает у којој je француско правосуЬе, реформой од 1958, претрпело најзначајније промене после наполеонске епохе. Недостатак простора не допушта нам да се упуштамо у детаље. Напомињемо да гра!занско правосуЬе у Француској врше данас нижи првостепени судови (les tribunaux d’instance), виши првостепени судови (les tribunaux d.e gro.nde instance), апелациони судови (les cours d'appel), трговачки судови (les tribunaux de commerce), судови добрих луди (les conseils de prud'hommes), паритетни судови за спорове из закупа пољских добара (les tribunaux paritaires de baux ruraux) и Касациони суд (la Cour de cassation). Примећујемо да