Анали Правног факултета у Београду

218

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

je y теорији спорно да ли нижи првостепени судови спадају у опште или посеоно правосуђе. Аутори сматрају да je реч о општем. Супротно томе, Венсан узима да нижи првостепени судови чине судове посебне надлежности (Vincent, Pr ос. civ., 1969, стр. 120). Поменутом реформой уклоњена je прастара установа мировних судова. Нижи првостепени суд je инокосан. Против његових одлука, као и против одлука вишег првостепеног суда, решава у другом степену Апеладиони суд. Поступай je двостепен и Касациони суд одлучује поводом ваиредног правног лека, који стоји на располагању странци. Следеће главе истог дела књиге имају за предмет судије и јавно тужилаштво. Према устаљеној пракси Касационог суда, Тужилаштво може да покрене спор кадгод je у питању интерес јавног поретка, који треба да буде „главки и непосредгш” у спору. Овлашћење, дакле, није везано за случајеве предвиВене законом, него има генерални карактер. Y томе треба видети значајну разлику према нашем праву, по којем јавни тужилац може парницу покрнути само у релативно малом броју случајева, који су законом изрично прописани. (Пксди критику)у праксу Касационог суда, сматрајући да јавни тужилац може да поднесе тужбу само у случајевима који су законом изрично одређени). Много простора посвећено je и адвокатури (стр. 752—847), као и помоћним судским органима (стр. 847 —959). 8- Велики временски размак од дванаест година измеБу прзог и другог тома објашњен je у предговору многим изменама ко je су у меВувремену прописане. (Због тога су пој едини делови другог тома морали, пре његовог објављивања, бити прераБени четири нута!) Почетне главе садрже детаљно^ излагање правила о стварној и месној надлежности (стр. 5—437. и стр. 456 —502). Иако меВународна надлежност спада у меВународно приватно право, аутори су јој посветили дужку пажњу (стр. 438 —455). Друга део има за предмет домашај овлашћења обухваћених надлежношћу суда пред којим je парница заснована. За правника формираног под утицајем принципа који дају обележје нашем процесноправном систему, тај део другог тома je најзанимљивији. У првој глави аутори аналпзирају садржину старог правила, које je у француској науци и пракси опште прихваћено, иако ннје изрично прописано да надлежност за одлучивање по тужби имплнцира и надлежност за одлучиватье о средствима одбране (Le juge de l'action est le juge de l’exception). Овај принцип који je у нашем ЗПП-у изрично предвиВен, Солис и Перо посматрају, поред осталог, и у светлости објективних граница правноснажности, што може изгледати необично. Наиме, старија француска доктрина, управо као и наша данашња, узима да парничыи суд одлучује о одбрамбеним средствима само у њиховом односу према захтеву. Из тога следује закључак да je нравном снагом пресуде захваћена само одлука о захтеву, а не и одлука о средствима одбране. Аутори заузимају критичан став према овој консеквенци (која се у нашем праву изводи из принципа диспозиције). Њихов противаргумент je, прво, практичног карактера: ограничена правноснажности на одлуку о захтеву крије у себи опасност противречннх одлука. Други разлог против класичне доктрине je теоријски: поменуто ограничење носи на себи формално обележје, јер оно значи да je нравном снагом снабдевен само субсумпциони закључак садржан у изреци. Тиме се тај закључак вешачки одваја од разлога. Аутори, меБутим, изражавају своју наклоност за једно модерније схватање по којем je пресуда недељнва ннтелектуална творевlша, у којој, дакле, диспозитив чини са разлозима јединство. Солис и Перо указују на то да савремена процесна наука показује тенденцију проширења правноснажности и на оне разлоге који чине неопходну подлогу диспозитива. (Ближе излаганье о овом проблему наговештено je за један од следећих томова.) Став ових аутора наводи на гахтање да га се можда принцип диспозиције који je уграЬен у темеље нашег данашњег парничног поступка не схвата, под утицајем предратног (аустријског и немачког) законодавства, науке и праксе, и сувише формално, кад се из њега са крајњом