Анали Правног факултета у Београду

219

IГРИКАЗИ

доследношћу изводе коисеквенце о границама правые снаге пресуде. Другим речима, да ли je у пупом складу са правним осећањем наше средине рећи да пресуда о изведеном захтеву за осуду на чинидбу не захвата својим ауторитетом и одлуку о постојању основног (условљавајућег) правног односа, зато што ни тужилац својим хшцидентним захтевом, ни тужени противтужбом, нису изрично тражили да и та одлука буде правноснажна? Слично томе, туженом се у нашем праву, доследно горњем принципу, у ново] парници по тужби за осуду на далу чинидбу (на пример, станарину, најамнину) из једног основног односа даје право да се од тужбеног захтева брани истицањем непуноважности или непостојања тог односа, иако у претходној парници, у којој je осу Вен на неку раније доспелу чинидбу из истог односа, та одбрамбеыа средства није употребио. Не лежи м у томе повлаЬивагье несавесном парничару, коме су та средства у протеклој парници стојала на располагању, а он их, било из разлога неукости, било из неког другог разлога, није употребио, него се бранно безуспешно на друга начин, дакле, понашао се као да основни однос постоји? Објашљење да, по принципу диспозиције, постојање или пуноважност основног односа у протеклој парници није било предмет спора сставља формалан утисак и изгледа прилично бледо према принципу estoppel-a , који ни у нашем материјалном праву не заузима оно место које му припада, а у процесном као и да не постоји. Једина предност строго формалног схватања диспозиције остаје прецизност одговора коју такво схватање омогућује по питању идентитета. Но, да ли je то противтежа којом се могу да изравнају предности једног мање формалног концепта диспозиције? 9. Излагање на стр. 513 —556. поовећено je бројним одступањима од начела да je парнични суд надлежан п за средства одбране. Та одступања су обухваћека појмом прејудициелних питања. Y француском праву тај назив ce употребљава за она питања која ce решавају другим путем, а не у парници. Законска решена и ставови праксе у недостатку таквих решења нису исти за све такве ситуације. Тако, на пример, кад je реч о једном питању управноправне природе, треба прво разликовати да ли се пред судом налази кормативни или индивидуални акт. Y првом случају суд je Слободан у тумачењу. Ако je, напротив, реч о конкретном акту, суд није овлашћен да утврђује његов смисао, него мора да застане са поступком и да упути на управно правосуђе. Али, ово друго само ако je потребно да акт Оуде протумачен, а не и кад je јасан. Jep, ако не оставља сумхье, он се не тумачи, него просто примењује. Што се тиче надлежности парничног суда да оцени законитост једног управног акта, пракса je, уз извесна одступања, стала на становиште да то питање спада у исклучиви делокруг управног суда. Слично управноправним актима, и за меВународне уговоре спроводи се разлика и.змеВу тумачења и примене. Ако je реч о смыслу, суд je везан тумачењем које уговору даје влада. Супротно томе, он je дужан да без даљег примени уговор који je јасан. На то се може применити што и сами аутори чине • да суд мора, пре него што спроведе горњу дистинкцију, да одговори на питање да ли je акт јасан, а то већ само по себи представља једно тумачење. За француско процесно право, као и за права других земаља чланица Заједничког европског тржишта, од значаја je још једно крупно одступање од правила да je парнични суд надлежан и за сва инцидентна питања. То je одступање које се односи на претходна питања тумачења уговора Заједнице и на претходна хштахьа у материји конкуренције. Ова врста претходних питања изложена je веома детаљно и представлю читаву студи ју (стр. 524 —546). За претходно питање кривичноправне природе важи по Законику о кривичном поступку од 1958. правило које je важило и пре тога да парнични суд треба да застане до окончања кривичног поступка. Из овог правила франиуска няд/ка и пракса jour ол средине прошлог века изволе закључак да je парнични суд везан правноснажном одлуком кривичног (Le criminel tient le civil en état). Домашај ове везаности предмет je