Анали Правног факултета у Београду

220

АН АЛИ ПРАВНОГ ФАКУАТЕТА

многих расправа и представља једно од најтежих питања са којима ce судска пракса среће, нарочито кад je реч о ослобаВајућој пресуди. Горња правила о ставу суда према претходним питањима износимо не толико да читаоца упознамо са правилима француског права, него више као пример на коме се види како je то право сложено и изнијансирано, и како правник у паршщк био он судија ш правозаступник треба да буде одиста изврстан познавалац поступка, ако хоће да остане на висини задатка који му je у процесу поверен. (Одена да je јутословенски парнични поступак компликован —■ која се често чује из редова наших правника изгледа нам, посматрајући правда француског поступка, најблаже речено, претерана. Шта би тек требало да кажу лаици?). 10. Остали део кньиге садржи излагања о пророгацији (стр. 585 —663) и о поступку поводом надлежности (стр. 664 — 572). Y овом поступку постоји једна значајна разлика према нашем праву. Наиме, поводом одлуке о надлежности, донесене у једном или у другом смислу, 1958. године je уведено, a већ 1972. новелирано, посебно правно средство (contredit), поред апелационе жалБе. Том новом средству и његовом односу према жалби посвећено je много простора (стр. 756—832). Друга том завршава се излагањем о упућивању правне ствари од стране једног суда другоме због .литиспенденције или конекситета (стр. 833—872). 11. Поводом слике ко ja се из дела ових угледних писаца добија о француском грађанском поступку, може се оправдано поставити питање зашто се у тој земљи не донесе нов законик, уместо безбројних измена и допуна, којима управа данас лако приступа и који цео систем чине тако сложеним да се у нему и добар стручњак тешко сналази. Je ли то она приврженост великим законодавним делима прошлости, какву, упркос њиховој преживелости, осећамо у француских писаца материјалног права кад говоре о Code civü-y? Пок. проф. Марти (Marty) на једном предавању у Београду, одржаном пре више година, истакао je да промена законика који се примењује више од једног и по столећа представља крупан прелом у правосудном животу земле. Jep, граВанско право не чини само ГраВански законик, него и огроман број судских одлука путем којих се изражаза устаљени став праксе. Кад говоримо о једној грани позитивног права, онда мислимо и на ставове науке. Цео тај велики интелектуални капитал, стечен применом и студијама правне норме, губи, од тренутка кад она буде измењена, веома много од свог значаја. Кад je реч о граВанском поступку, једна темељита ревизија његове функционалне стране која нам се чини неминовном и која мора да значи једно упрошћење повукла би за собом модернизацију деле правосудие организације. Услед тога би се могло поставити питање оправдања за постојање неких помоћних судских органа, који су патримонијалне природе. Друго обележје француског права, које се огледа на многим страницама ове књиге, састоји се у његовој тесно] везаности са матер ијалним правом. Француска наука je ту јасна: поступак служи заштити поретка субјективних права, па je и разумльнво да процес чини са материјалним правом једну ширу целину. Можда има тачности у замерки да je француска процесна наука архаична зато што није успела да се изградњом самосталних процесних појмова ослободи „материјалноправног начина посматравьа” поступка. Али, са исто толико оправданна може се поставити питанье није ли се са там осамостаљењем у неким земљама претерало, тако да се схватање о процесу удаљава да не кажемо, одваја од свог практичног друштвног цил>а. 12. О самом делу Солиса и Перо-а требало би додати да оно, перед обимности, има и неке друге карактериетшее. Прво, југословенском правнику може изгледати необично што je организациона страна правосуђа тако детаљно приказана. За наша схватања, питања правне догматике заслужују више пажње. Примера ради, наводимо да су проблему идентитета у случају литиспенденције у једном тако опсежном делу посвећене свега две стране (друга том, стр. 837. и 83S). По том питаньу аутори преносе већ традиционални став француске науке и праксе о