Анали Правног факултета у Београду

221

ПРИКАЗИ

ндентитету странака, предмета и основа. Друго, поједине установе пропраћене су упоредноправним освртом. МеВутнм, тај осврт je, за наш укус, сувшпе скроман у једном делу које по свом обиму треба да представља „енциклопедију” Грабанског процесног права. Ово нарочито ако се има у виду да књига није намењена првенствено студентима, другим речима, да не представља уцбеник у класичном смислу. Треће обележје свог дела, које заслужује да буде посебно истакнуто и то je можда оно у чему се разликује од одговарајућих дела у нашој земљи треба видети у односу према судској пракси. Нисмо такви познаваоци да можемо да тврднмо са сигурношћу, али имамо утнсак да je ауторима стало да прикажу ставове суда бар исто колико и доктринарна мишљења, ако не и вшпе. Y приказивању и анализирању ставова праксе у овој ктьизи иде се, на пример, даље од одговарајућих немачких и италијанских дела. Кад већ говоримо о месту ко je судска пракса заузима у теоријским излагањима неке нормативне дисциплине, сматрамо за потребно да нагласимо да при томе не мислимо да само пракса утиче на науку него и обратно. Кроз књигу Солиса и Перо-а изражавају се они позитивни међусобни утицаји, који у ствари значе и сарадњу у елаборацији позитивног права. Судови се у свои раду срећу са проблемима које доноси живот и тиме дају подстицај науци. Ова, својом анализом: одлука и оденем њнхове исправности, са своје стране, врши утццај на праксу, која, опет, проверила у животу вредност закључака до којих се теоријским студијама долази. На тај начин постиже се методолошка равнотежа: праву-категоријн истине се као противтежа право-функција. Доследно таквом приступу, мишљења двојице аутора о контроверзним питањима засновала су претежно на оцени практичних консеквенци појединих ставова. Читајући ово дело, намеће се поређење са немачком науком. Колико год су немачки теоретичари отишли даље у продубљивању појмова, толико њихове француске колеге показују виши степей финоће правног осећања. Пако кгьига, као што смо рекли, због свог о&има није првенствено намењена онилга који се уводе у процесно право, у њој се материја излаже на начин како се то чини у француским удбеницима. Ови у том погледу служе за узор и правницима осталих земаља. И овде срећемо ону благодарну шему, која и најтеже дело из позитивноправне дисциплине чини приступачним: прво, постављање проблема, па онда елементи за његово решење, затим основни принцип који je у закону или у пракси усвојен и најзад одступања од принципа. Све je увек пропраћено правнополитичким елементима и оцеиом правног режима од стране аутора. Излагање je изведено мајсторским рашчлањавањем материје на ставове од којих je сваки посвећен једном питању ко je носи одговарајући маргиналии наслов. Ако се до да и стал бриљантне јасноће, онда не изгледа ни лгало претерана оцена да ово дело, иако још није готово, чини већ сада част француској науци. (Први том je награђен од стране Академије моралних и политичких наука). И они правншш како у Француској, тако и у другим земљама који нису спремни да прихвате све што je у овој књизи речено, наћи ће у љој не само теме за размишљање него и инспирацију.

Я. Познић

Проф. др Врлета Круљ, HOBAЦ И НОВЧАНЕ ОБАВЕЗЕ У УHУTPAШЊEM И MEЂУHAPOДHOM ПPABУ. Беогоад 1971.

Мало je књига у свету, па и опширнијих члаиака од значаја, који нецрпно обрађују правну природу новца. Зато би требало с особитим задовољством поздравити књигу проф. Круља која je, према уводним речима београдског Института за упоредно право, „комплетан ра/\” и „целовито обухвата материју монетарног права” и као таква свакако спада у ред наведених публикација.