Анали Правног факултета у Београду

31

ЈУГОСЛОВЕНСКА СПОЉНА ПОЛИТИКА 1945—1948.

зације социјалистичког друштва. С обзиром на то да није постојало друго социјалистичко искуство, совјетска пракса je у делини прихватана и преношена у југословенске услове. Партија није била означена у Уставу као руководећа снага југословенског друштва, али je власт КПЈ била фактички потпуна и недељива. Она je имала кадровски монопол и преко својих кадрова обезбеђивала je контролу свих виталних сектора државног живота. Државни органи појављивали су се само као изврпшоци политике коју je стварао партијски врх. Партијска и државна власт биле су срасле и чиниле персоналку и функционалну унију различитих органа, али са јединственим циљевима. Устав СССР из 1936. године, који je у предратној партијској штампи величан као најизразитији пример социјалнстичке организације друштва, био je од битног утица ja код кондипирања првог устава нове Југославије. Устав ФНРЈ из 1946. године прогласио je државну својину за највиши облик својине у социјализму. Он се карактерисао нарочитом наглашеношћу улоге државе, централизма, превласти политичко-извршних органа над представничким телима, путем препуштања значајних законодавних овлашћења владама (систем уредаба са законском снагом). Исто тако, и прелаз на државно планирање извршен je под утицајем совјетске теорије и праксе. У области идеологије, процес идеолошког образована и васпнтагьа организован je у потпуности по сов j стеком узору, који je важно, уосталом, и за све друге области друштвеног живота ( 5 ). Кад je реч о . том совјетском узору и прихватању совјетске праксе у потпуности, постоји више разлога које то објашњавају. Пре свега, совјетско искуство je, ако се изузме краткотрајно искуство Париске комуне, било дотад ј едини вид историјске конкретизације маркистичког учења о организацији друштва. За разлику од Париске комуне оно се својим трајањем, а нарочито после ослобоЬеььа света од фашистичке опасности, у којем je совјетски удео био одлучујући, појављивало као историјски верификовано и то не само у очима комуниста. У меВународном комунистичком покрету, сагласно начелима на којима су се темељили сдноси у њему, совјетско искуство je представљало потенпијални универзални образац социјализма за све комунистичке партије. У односу на нега није било уопште никаквог критичког одређења и noред извесних сазнања појединх активиста међународног комунистичког покрета о негативностима у совјетској пракси. О уочавању битних дефеката у тој пракси није могло бити ни речи. Отуда се за КПЈ, која се током победоносног кретавьа кроз рат и револуцију учврстила као руководећа политичка снага у земљи, остварегье совјетског узора сасвим природно наметало. У неким мишљењима се прнмећује да политичка мисао и пракса КПЈ у годинама после рата није била на нивоу оригиналности и специфичности југословенске социјалистичке револуције. Ова оцена je у основи тачна, али занемарује битну различитост периода рата и револуције од послератног времена, као и положаја КПЈ у овим раздобљима. Наиме,

(б) Ibid., стр. 77.