Анали Правног факултета у Београду
37
ЈУТОСЛОВЕНСКА СПОЉНА ПОЛИТИКА 1945—1948.
узетог спољнополитичког курса и посебне мотивисаности руководства КПЈ за развијање односа са Совјетским Савезом. Наиме, КПЈ се током рата и револуције, за разлику од већине других комунистичких партија, и оголила као аутентичан субјект друштвеног кретања у свсјој земли, ca стварним ослонцем у широким народним слојевима. Народни фронт у југословенским условима, на пример, није био коалиција по снази уједначених политичких субјеката, већ политички аниматор активности маса под сигурним вођством КП.Т. Отуда КПЈ за учвршћење њене позиције на сопственом тлу није било нужно идентификовање с руководећим центром, па то није ни могло да буде искл>учив разлог за сарадњу и повезивање са Совјетским Савезом. Y стварању своје политичке акције, југословенски комунисти су настојали да потврђују сопствени револуционарни иденхитет и да делују сагласно својим искуствима, проценама и уверењима. КПЈ je тиме била мотнвисана током читавог рата и револуције, па и у својој послератној умерености на тесно повезивање са Совјетским Савезом, и онда када ce идентификовала с његовом политиком. Стога je и преузимање совјетског искуства и копирање совјетских решења, када ce није имала алтернатива специфичног пута социјалистичког преображаја, чињено, пре свега, из сопственог схватања револуционарних интереса. То значи самостално, без утицаја фактора притиска ван саме КПЈ. Y потврду овоме говори сама пракса односа са Совјетским Савезом пре избшања сукоба 1948. године у којој je баш полажење од југословенских становишта и сопствених процеса социјалистичких интереса узроковало не ретко конфликтне ситуадије. Y ствари. могло би се рећи, да je и поред генералног курса на свестрано јачање ових односа, сукоб латентно постојао и пре његовог отвореног манифестовања. С обзиром на затвореност политичких структура у то време о конфликтним ситуацијама се није говорило јавно. Позната преписка измеЬу ЦК СЕН! (б) и ПК КПЈ из 1948. године представљала je отуда први извор сазнања о томе. Она je и остала један од главних извора, ако се има у виду несреВеност и неприступачност архивских фондова. Осим тога, и начин рада руководства, као и техника меБудржавног и меВупартијског комуницирања са социјалистичким земљама су били такви да писаних трагова нема много. Стога, поред поменуте преписке и понеког документа до којих je данас могуВе доћи, вредан извор представљају книге Владимира Аедијера, Jocun Броз Тито Прилози за биографију и И згу 6л.ена битка Ј. В. Сталина С 22 ), као и книге мемоара Светозара Вукомановића-Темпа ( 23 ). Подади до којих се може до!ш у овим ипак доста оскудним изворима омогућују извесно најопштије карактерисање неспоразума до којих je долазило у совјетско-југословенским односима. Y покушају тог карактерисања треба, пре свега, указати да су се у преговорима у вези са регулисагьем различитих сфера меВусобних односа, југословенски представниди налазнли често у ситуацији да пружају отпор решењима која су имплидирала неравноправие односе, одно-
(М) Београд 1953. и Сарајево 1969. године. (23) Револуција која тече, Београд 1971.