Анали Правног факултета у Београду

5

АУБРОВАЧКИ СТАТУТ И »CONSUETUDO«

но право допунски примењивала, уколико су, наравно, таква правила уопште и по сто ј ала. Искључиво и сасвим сигурно се мисли под consuetudo на одредбе Дубровачког статута о граВанском судаком поступку у једном другом тексту у Статуту, у коме je јасно и изричито речено да се спор има водити »cum omnibus aliis consuetudinibus in Statuto continentis« (према свим осталим „обичајима” садржаним у статуту) ( 16 ). Y овом тексту je непосредно и јасно написано да Статут садржи „обичаје”, односно да consuetudo значи одредбу Статута. Y joui два текста ове треће књиге пиите да се спор мора водити »cum omni consuetudine civitatis« ( 17 ). Као и у првом, овде наведеном тексту под consuetudo се подразумевају одредбе Статута о граВанском судском поступку, али je могуће да се тим појмом обухватају истсвремено и неписана правила поступка која су као допуна примењивана што би се могло утврдити само на тај начин што би се у документима из свакодневне судске праксе открило неко павило поступка које није предвиВено Статутом, које се дакле примешивало као обичајно право. Y недостатку такве потврдс о постојању важеВих правила обичајног права о судском поступку остаје да consuetudo и у овим текстовима значи само писана правила поступка. Y три поглавља consuetudo значи правка правила садржана у некой ранијем закону односно antiqua consuetudo значи „стари закон”. Y првом од та три текста прво je речено да je постојао стари статут (erat anticum statutum) према којем je у кривичним споровима било довольно да сведочи један сведок, па je, затим, пошто je утврђено да се за одре Вена кривична дела то правило укида и замењује правилом да морају сведочити најмање два сведока, констатовано да je при суВењу за остала кривична дела и даље довољно сведочење једног сведока као што то прописује стари „обичај”, secundum antiquam consuetudinem ( 18 ). За исто правило се први пут каже да je било садржано у старом статуту а затим да je та consuetudo, тј. овде су anticum statutum i antiqua consuetudo синоними. Стари закон о коме je реч јесте, највероватније, Кривични закон Јована Тијепола из 1237/38, који je, као што се види, за Дубровчане крајем XIII века consuetudo. Y другом тексту се не помиње стари закон већ je речено само да се у кривичним споровима не може

(16) L. St. VIII, 25 Овом, месеца марта 1278. године донетом статутарном одредбом укидају се оне одредбе Статута према којима су Дубровчаыи у изузетним случајевима могли водити спор и ван Дубровника. Упор. L. St. 111, cap. 5 и 57, као Гондулине stilla«, L. St. стр, 414. Према томе смисао наведеног текста je јасан: ове consuetudines, тј. одредбе Статута о могућностима Дубровчана да спор воде ван Дубровника укидају се, а све остале »consuetudines« које садржи Статут оста ј у на снази. (17) То су L. St. 111, capitula 12, t. 6 и 46, t. 1. Y првом тексту je речено да када тужени дужник, који се био бацио на земл>у, изјави своју спремност да одговара, поступай ће се наставити »cura omni consuetudine«, што треба да значи ~по свим правилима грађанског судског поступка”. Y другом тексту je рсч о поступку »per aptagi«, па je истакнуто да ако тужени дужник не призиа да je дужаи, он треба да се упусти у спор »cum omni consuetudine civitatis« и тада ce aptagi не прммењују. О установи aptagi упор. J. Даниловић: О правној природи и развоју установе »aptagi« дубровачког права, Историјски часопис XII—XIII, Београд, 1963. стр. 31 —90, (18) L. St. 111, cap. 33.