Анали Правног факултета у Београду

73

СУДОВИ УДРУЖЕНОГ РАДА

Искуство до доношења Устава, показало je да су се нарушавала права радника и њихових интеграција на основами рада и друштвеног капитала. И то врло често права уставом одреВених и законом регулисаних, нарочито права из Амандмана XV. Осим опште контроле, коју je као своје право имала општинска скупштина, није постојала могућност неке директне, непосредне интервенције у вези таквог и сличног нарушавагьа права радника. Уставни судови су били овлашћени да то нарушавање онемогућавају у појединим случајевима. Али покретање поступка код овог суда je било дуготрајно, а поступай заштите недовольно брз, тако да je врло често заштита била неефикасна. Највише je проблема било при склапању и реализацији самоуправних споразума и друштвених договора, посебно приликом њиховог спровоВења у живот. Ти спорови су се решавали од случаја до случаја и од тела и органа који су били различили и многобројни, што je онемогућавало скоро сваку интервенцију друштва, односно гьегову ангажованост у циљу решавања тих сукоба. Тако je то за друштво као целину постао један основни проблем, питање његовог даљег учвршћења и развитка на основама самоуправљања. Иако je то ствар самоуправних и других чинилаца, њихове политичке и друге свакодневне праксе није се у сейм крајевима наше земле и у свим срединама могла обезбедити једна организована и стална брига друштва да се такви и слични конфликти спречавају, односно решавају. Посебно се није могло ни очекивати, а камоли успети, да се све то чини на ј единствен начин свуда и од сваког, иако je то по природи ствари за друштво било од посебног значаја. Спорова je било све више и они су се морали решавати. Пошто се радило о квалитетно новим односима, па отуда исто таквим споровима, ни један орган из постојећег механизма власти и самоуправљања није био погодан за њихово решавање, а посебно успешно решавагье. Судови са класичним поступком, методом и менталитетом свог рада, нису могли са успехом прихватити овај задатак. Уставни судови, због природе овоје функције у нашем друштву као органа „законодавне” контроле то исто тако нису могли преузети. Ово, чак, и под претпоставком да се оснују посебна већа у оквиру уставних судова и сл., jep je спорова веома много, а нарочито jep je посао у вези са њиховим решавањем веома копликован и сложен. Лако je било решавати спорове када се наБу две или три организације у спору. Али, када их има десет и више, такав спор ни je погодан за решавагье код уставног суда, односно характер рада тих судова то не дозволава. 3>ило je мишљења да то треба препустити скупштинама друштвенополитичких заједница, као највишим органима самоуправљања и власти у својим оквирима. Разуме се, да о конкретном спору не одлучују већа друштвено-политичких заједница, него нека од гьих изабрана посебна тела и сл. у чији би састав улазили представници удруженог рада, представници самоуправних већа и признати стручњади за одређено подруч-