Анали Правног факултета у Београду

je самоуправљања. Истицало се да би то растеретило судове од питања која им ни по суштини не припадају, а посебыо што те односе и спорове не познају уошпте, или их познају недовољно јер нису у њиховом току. С обзиром на характер спорова и ньихов број, односно на уставна и друга права скупштина друштвено-политичких заједнида, такве претпоставке су отпаде. Најзад, ни арбитраже класичног типа нису могле преузети обавезу да решавају наведене спорове, ни због природе свог рада ни због начина на који се формирају, без обзира какву би правку природу имале одлуке такве арбитраже, тј. да ли би биле извршни наслови (када je то по при роди одлуке иначе могућно) или не. Из наведених разлога у вези немогућности решаваља ових спорова од стране других механизама, није се могло ово препустити ни неким другам телима, на пример, паритетным органима. Основни разлог, који je говорио у прилог немогућности решававьа ових спорова и уређивања односа од наведених органа и тела, састоји се у чињеници да се ради о потпуно новој категорией спорова и односа који траже организован, сталан, и снстематски рад само на тим проблемима, система органа који ће бити ван државне организације са посебним местом и положајем у систему самоуправл>ан>а као важан део механизма нашег јединственог самоуправног система. Сви ти постојећи органы и институције или неки њима слични механизмы који би били створени, не би постали адекватан израз тежши и захтева самоуправног система, због тога што конфликты и спорови о којима je реч за своје решаванье захтева ју познавање не само сваког конкретног случаја, већ духа система у коме се ти спорови рађају. Излаз je био једино да се формира један посебан систем органа који би у вршењу своје функције био самосталан и независан у јединственом систему власти и самоуправљања радничке класе я свих радних људи. Следеће питање поставило се у вези тога ко ће установит те судове, ко ће им одредити надлежност, организацију, поступай и друго. Препустити да то чине самоуправне организације и заједнице својим актима, довело бн до низа тешкоћа. Поука са арбитражама и мировним већима из Устава од 1963. године, указывала je на опасност да многи самоуправны субјекти не би основали и органе за решавање тих спорова, односно да би формирали разне органе и давали им различите надлежности, и тако дале. То би створило једну такву шароликост, да би контрола друштва била готово онемогућена а да и не говоримо како би се тиме дошло и до шаренила у креирању норми код решаваньа конфликката. То би, зацело, онемогућило стварање једног целовитог система норми самоуправног права, које je нашем систему услов постојања и развитка у правцу прогреса. Препустити републикама и аутономним покрајинама да то уреде самостално својим законима, рађало je сличне опасности, као када би то чиниле самоуправне организације и заједнице. Уз то, могло би се догодити да нека република или покрајина неке спорове одреди у надлежност редовних судова, а друга у надлежност самоуправных судова, односно судова удруженог рада (jep je то са гледишта одредаба Устава могућно),

74

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА