Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 265

Свнљ Божи Господљ нашљ Тисвеђ Хрестосљ вестђ Богљ превбчнви, Ф собственнагф отеческагф встества рожденђ, честио и славоло, отца равенђ и соприсвцели.

В. 14. Что развмћеши чрезљ глаголи вгда глаголеши: и во вдинаго Господа нашегф Тис«са Хрста 2

(6. Чрезђ слачаншее има Тисвељ спасители и чрезђ славнћишее има Хрстосљ помазаника: Роди же сина и наречеши има ем Тисвсђ, таи бо спасетђ лоди свол Ф грбхђ ихљ.

В. 15. Почто зоветса спаситељ;

(5. Понеже кромћ вго никтф насљ спасти неможетљ. Н%ств бо иноге имене под небесемљ ланнаге в' человћцићх, ф немже подобаетђ спастиса намђљ. — —“ |

Како није реткост Рајићев катихизис, упућујемо читаоце на њега на други члан символа вере.

Рајић је неоправдано мрзио митр. Ђорђевића с тога — као што се види и из сама његова причања — што се не хтеде — управо не смеде — примити цензорства у Курцбековој штампарији у Бечу. | Митрополит је Ђорђевић био у пуном праву што је омрзнуо на Рајића, јер се он поред онаких услова требао примити понуђеног му места већ и с тога, што је он био дорастао за исти, и што је митр. Ђорђевић желео на истом месту човека, који не би допуштао да се унесе шта унијатскога у штампане књиге у Курцбековој штампарији.

Из те личне мржње, Рајић је у истој својој историји и иначе неоправдано и неистинито преставио и описао митр. Ђорђевића.

Тако за њега рече „да је појео школски фонд ког је митроп. Ненадовић установио“, што не стоји.

Јер по смрти митр. Ненадовића (т 15. Авг. 1768.) 26. окт. 1769. износио је исти фонд 44.615 Фор. 53. кр. а по смрти митр. Ђорђевића (! 13. Маја 1778.) до краја Септембра 1774. износио је исти 66.850 Фор. 227, кр. (Види „Српски Народни Фондови“, саставио др. Милош Рајић, нар. секретар. Карловци 1864. стр. 17.).

И кад је Рајић био у стању да у овоме обеци митр. Ђорђевића; није невероватно, да и остали његови наводи о њему — бар не сви и у оној Форми — не стоје.

А ово се може у: толико пре претпоставити, што 'он рече: „Кад после би обичан избор средством вота или гласова, паде жребије на Јована Ђорђевића, јер не бијаше постављених кандидата, но он једини беше у Кандидацији и он получи престо архиепископски“, и ако је доказано и познато из записника сабора од 6. Септ. п. р. 1769. да је пре самог избора сам сабор поставио за кандидате вршачког владику и администратора Јована Ђорђевића, карлштадског Данила Јакшића и бачког Мојсија от Путника, те да је код првог избора Јакшић добио 44 гласа, Ђорђевић 29, а Путник ни једног.

'. пак Септембра на наваљивање комесара Хадика већина пређе мањини, као што се у записнику рече: „— —- и тако от они 44 депутиртов, 6 персона јесу отишли царском комесару и омелдовали, да сусја сојединили ко 29 депутиртом, и фотуме вси дајут на Јоана Георгијевића да он архиепископ и митрополит будет.“ („Гласник срп. ученог друштва 2. одељак“ књ. У. 346.)