Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 71

„Калуђери се зову браћа, а нису ни од једнога оца ни од једне мајке; зову се браћа, а чим метну на главу црну капу, одмах пресеку везе са својим претцима тако да отуда чак и презиме оца свога (не презиме, но име); зову се браћа а живе не само као да нису браћа, него као какви злотвори“.

„Само се у манастиру може десити да болестан брат сву црну ноћ скапава од жеђи зато, што му је брат преврнуо крчаг с водом; само у манастиру може да се види како болестан брат издише, а здрава браћа извлаче испод њега постељу, и пипају му под мишкама да не буде сакрио. коју цркавицу, те да му је братски зграбе“. („Отачбина“ св. 48. 1883.).

На оваку је браћу морао наићи игуман Гедеон у Раковици, кад они своме старешини не поставише видна знака, да му се зна за гроб. |

Митрополит се Павао Ненадовић овако изјаснио о фрушкогорским калуђерима свога доба: „Обичај је у нашем монашком чину, кад брат занеми, често кад умре, да га тада тек траже, иду му у походе и труде се око његова спасења, кад се за то врата затворе“ („Доситеј Обрадовић у Хопову 1907. од Тихомира Остојина“ етро 25) |

Данас је у том погледу сасвим друкчије, пошто калуђери имају пристојне плате, а и с њима се друкчије и поступа, него што се поступало за време Ненадовићево.

Гедеон је умро насилном смрћу — угушен је — у Раковици 14. феб. 1872.

Његову погибију описао је на моју молбу Коста Берић сада

_шумар у ман. Кувеждину, који је био ђак Гедеонов.

Исти прича: „Као ђак манастирски, имао сам собу до собе игуманове. Једне ноћи 14. фебр. 1872. око 11 сахати дођу неки људи у манастирски ходник, те сам чуо њихово ходање и неки разговор — шапутање —, што ми даде повода да то не ће бити чист посао“.

„Игуманова је соба и ноћу бивала отворена и врата отшкринута, па и поменуте ноћи иако је била јака зима. Игуман би имао обичај, да до неко доба ноћи чита новине“. “

»У један мах, моја се врата отворише, те њих двојица уђоше у моју собу, један од њих двојице кресну машину, стојећи на средини собе. И ако сам био будан, учиним се да спавам, али сам ипак видио, како један од њих двојице наоружан до зуба држи руку на јатагану, те рече другу: оћу ли га заклати, на што му исти одговори: мани га, виш да цркава, не зна ни да је жив. Него један нека превеже његова врата, и нек стоји на врати и нек пази на све стране, а нас тројица ајдмо унутра, ено соба је отворена, те одоше у собу игуманову“.

„ја се претворих сав у уво, те слушам шта ће бити. Ушавши у његову собу, назваше му добро вече господине. Бог ви помогао ђецо, одговори им игуман, које доброг Господине ми смо чули да сте ви дошавши овамо из Аустрије донели са собом много банака, а и недавно сте добили 800 дуката за фатове. Игуман им одговори: ђецо моја преварили сте се у рачуну, ја из Аустрије донео сам само себе, а не каквих новаца, а новац за фатове однео сам у фонд. Само сам оставио за кутњу потребу 100 дуката у злату и