Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

Ту под кровом света храма Под тим кровом утешења Видало се боно дете, И молитве оне свете Спасоше га од мучења. Од самрти и недуга Отео ме Божји слуга.

»% Од тог доба много мину Горких дана, бурних лета, Али ону слику дивну У одежди старца света, Изгладило није време, И што више живот бега, Све снажнија успомена Пред очи ми слика њега; Уз брујање сетних звона Гледам старца Гедеона.

опевао смрт Гедеонову.

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 79

» Добри старче игумане,

Успомена блага твоја, Из прошлости оне давне,

Још загрева прса моја!

ж Служио си Богу верно, Невољнима помоћ дав', Душу чисту, срце смерно, Благошћу си украшаво. Трајао си мирне дане, Али злоба душе тамне Пружила је душе тамне Пружила је канџе своје До ћелије, старче, твоје. —;

По Драгутину је Гедеона удавио манастирски воденичар Иван, који удавивши своју матер, те кад га је све јаче почела гристи савест, отишао је игуману Гедеону и исповедио свој грех.

Па кад му овај рече, како црква све грехове прашта,

„Али Јуду и Кајина Нити чује, нити прима!“

озлојеђен Иван на Гедеона, једне ноћи удави га, без да се

дознало да га је он удавио.

Ну, грижен савешћу, Иван отиде и удави се, те људи после

•

„На лешину набасали; Измеђ неких оштрих стена Висила је поломљена“.

Исти Драгутин Илић у својим „Новелама“, Београд 1892. под МГ. „Игуманова сен“ друкчије је описао смрт Гедеонову.

По овој причи, игумана је Гедеона удавио воденичар манастирски — ком Драгутин не наведе имена — и Иван манастирски шумар и то да се докопају 500 дуката, што их је игуман са Иваном

донео из Београда.

Кад су њих двојица ушли у Гедеонову собу, овај их је познао и молио их да се смилују, но они га удавише.

После три месеца — гоњени грижом савести — Иван се пријави полицији да су он и воденичар манастирски удавили Гедеона,

и буду обојица стрељани.

Отац се Иванов претварао, као да не жали сина, но ноћу је одлазио на његов гроб, и толико је плакао, да је и вид изгубио.