Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

186 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

б8дбт, него поредђ исти привилегја наших ебштенародно них тврдо и пристоино стајати и зживати имамо. Паки можете в. п. и сами того ради на горнекх врховне инштанце писати, и опет нами известити, ако то истина б8детб, да по временз имамо се и самом8 цесарском“ величеств“ падши на колћна потзжити и 1аснеишем8 двор приказати се“. (1. с. 113.). _

У писму из Карловаца од 25. Окт. и. г., напоменувши му како је чуо за новост да банатска администрација захтева да јој предложи Митр. Мојсије, кога жели поставити за вршачко-себешког владику, што би било противно и српским привилегијама и нашему староме обичају, рече му: „— — — за то ако бисте се в. 6. 8 то апзштали, ми поредђ привилегја нашихђ држећи се, и ни по единђ начинђ на прегодицио наследниковђњ наших том8% непрестаемо, но вЂлми протишталвемо, и о том5 Фпишите намђ да се знамо за врфмена на горнихђ потребнихђ инштанша јавлати и за свое правице провићати“ (]. с. 114. Треба знати, да је митр. Вићентије задржао себи право, да је постављао владике без претходне дозволе крунине, дочим је митр. Мојсије тражио прво претходну дозволу).

А како је митрополит Вићентије био широких груди архијереј и родољуб види се и из писма његова из Сечуја од 21. Септ. 1719. у ком је рекао митрополиту Мојсију и ово: „— — — (умоливши га, да каже владикама ваљевском Доситију Николићу и темишварском Јоаникију Мартиновићу, да одмах дођу за њим у Беч, да заједнички пораде за народне жеље и тужбе) толико ако им добро желите, радите и оправите да поћу горе сада да се каж“ цесарскомз5 двор8 и свое послове гледа! оправити, докле е врђме, и да верзете в. 6. да ми неделимо тамошнје христиане Ф здешнихб, него 1тоштБ више бисмо ради били, да им што можемо послзжимо, и њихђ 8 инштанша све опште бвдемо имали — —“ (1. с. 167.).

Какав је и иначе митрополит Вићентије био, то се види и из остале његове коресподенције с митр. Мојсијем, од које смо један добар део обелоданили у истом Споменику.

Какав је био као архијереј и митрополит Вићентије, то се види и из његова тестамента, ког смо такође у истом Споменику

обелоданили, у ком је рекао: „— — — како нисмо ни сами себе пошцедили ни паки именја поради православнаго народа нашего и православа — — -– православћо послвжих и догматех свете вђри

соблеодихђ богђ вести хргстане вас обретох и хртстане вас остаВЛО — — —.

"Какав је велики пријатељ био манастирима митр. Вићентије, то се види из обелодањених писама манастирских настојатеља у овом листу за прошлу годину на стр. 247.—252., а то ће се још боље видети из осталих које ћемо обелоданити, а особито је био велики пријатељ ман. Крушедолу,

И знајући ми све то и још друго што-шта не обелодањено, као и то, да је митр. Вићентије Поповић-Хаџилавић очувао србуљски језик у цркви, дочим је његов пријамник Мојсије Петровић почео да увађа црквено-словенско-руски, рекли смо у реченом Споменику: „Слава ти родољубиви и мудри пријатељу и бранитељу српске цркве и народа! Слава ти! Слава!“ ; — Радослав Грујић, срп-