Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

Архив 3: за а историју српске православне карловачке митрополије 189

ег досћ бе! фезег Мегзаттипг зете е сеп Асетеп. АЈ5 зојсће уегДеп ипз зепапи! де = 2 :,. над аег еггрузспошснке итсаг Уисепх Јоапомтсћ,“)“ није то место разумео, те се посече.

Ето, тако пролазе сви, који брзоплето раде и који хоће само што више радова да „избаце!“

И ово је један од силних доказа, да Грујић. није солидан књижевник, и да здраво мора човек бити опрезан при читању његових радова.

А ово је подједно и доказ, како се код нас још ни данас и од људи, који се баве науком и писањем, слабо поштује воља и труд наших писаца.

Ако се ишта, историја се не да насумце писати, и пошто нам је из ње — особито наше црквено-народне — и онако много што шта познато, грехота је и срамота да погрешно наводимо и оно што се може-тачно и поуздано навести.

- Јер, иначе: за кога се човек мучи, истражује и пише и ако ми морамо да исправљамо и оно, што се могло тачно навести; онда _ хвала лепо! ;

Стога би ми Грујићу препоручили, да он мало солидније и лакше а сигурније ради, јер у истој његовој књизи о „Српским школама од 1718.—1739.“, не само да су погрешно наведене две тврдње, него је у њој што-но реч туште, о чему ће већ бити говора.

и =

На је с гимназијским фондом у Вршцу 2

Патријарх је Јосиф Рајачић као вршачки владика ударио темељ 3. фебруара 1835. ет гимназијском у Вршцу прилогом својим од 3.600 К.

Тог је дана позвао к себи у двор владика Јосиф српске грађане вршачке и изјавио им своју жељу, да се и у Вршцу оснује фонд за народну гимназију као што је установљен у Новом Саду.

Затим је од своје стране у исти фонд приложио 3.600К и позвао и остале да по могућству у њега приложе, што су исти грађани и учинили.

Познати српски књижевник Јован Стерија Поповић овековечио је тај дар и намеру владике Јосифа у Стаматовићевој „Српској влели- за 1856. Род УНИ на етра. 15672.

Стерија напоменувши, како је 3. фебруара био знатан дан за српско-вршачко општество, те описавши поменути састанак и рад његов, рече: „Добром овог заведенија тако је сваки одушевљен, да је полза, коју ће ово опште род српски отуда имати, општи предмет разговора постао. Красно је заиста у положенију бити, гди добро учинити и заводити од једне само воље зависи. Дан св. Симеона (3. фебр.) остаје неизгладим у епохи српског просвјештенија, и само је он учинити кадар, да се име Рајачића сверушећем зубу времена не преда“.

5) Вепсћезсћгебеп дез Егећетп уоп Рефгазсћ — комесар саборски — уоп 28. Зергетђег 1722.