Архив за историју Српске православне карловачке митрополије

188 _ Архив за историју српске православне карловачке митрополије

А осим тога, морао је Грујић врвљајући по митрополијској Архиви и собици где су „неексхибирана акта“ која је он добро „упорабио“, на више места наићи где се Вићентије Јовановић наводи и спомиње као егсарх митр. Вићентија Поповића а не митр. Мојсија Петровића, и он се нигде не спомиње и не наводи као генерални егзарх, пошто је он био само егзарх а не генерални егзарх, као што Грујић наводи.

Да је Вићентије Јовановић био егзарх митр. Вићентија Поповића, види се и из овога. ;

Митрополит Мојсије започе своје писмо из Темишвара 29. Окт. 1719. митр. Вићентију с речма: „Што сте нам по вашему честшејшему служитељу Јексарху кир Вићентију послали писмо на кое сам паки по њему в. п. отписал — — —“ (Рукопис).

А то се види и из овога:

Митрополит Вићентије Поповић је послао у Беч свога егзарха Вићентија Јовановића 1722. камо је стигао 22. феб. и бавио се у Бечу до 21. Јунија 1723. ·

Вићентије је у сашивеној малој протоколи од 12 листи бележио укратко што је коме за то 'време писао и шта је ко њему писао. Иста се налази у патријарашкој библијотеци.

За свога митрополита свугди је просто рекао: „господину митрополиту о сви послови;“ „прими от г. митрополита нашега“; уписа г. ми'рополиту нашему“; „одписах г. митрополиту нашему“ „прими писмо от г. митрополита нашего да ће ми други вакант бискупат дати“; а за београдског: „и мене приде писмо от г. митрополита белградског — —“; „отписах г. митрополиту нашему и г. митрополиту белградском“; „примих писмо от г. митрополита белградскаго и от мога отца како је био код митрополита у Карловци — —“; „одписах г. митрополиту белиградскоме и моме отцу“.

И из овог се подједно јасно види, да је Вићентије Јовановић био егзарх митр. Вићентија Поповића а не Мојсија Петровића и 1722. године, које је године одржан сабор у Петроварадинскомшанцу — Новом Саду.

Митрополит београдски Мојсије Петровић изабран је 7. фебруара 1726. за митрополита карловачког, те тако су обе митропо-

лије биле спојене у једну митрополију, и наскоро је био изабран за епископа јенопољско-арадског егзарх Вићентије Јовановић и као такав буде потврђен 11. Септембра 1726. од Дворског Војеног Савета, а 2. Јунија 1728. од мађарске канцеларије.

Па кад се Грујић из наведених места могао уверити, чиј је био егзарх Вићентије Јовановић, како је онда могао рећи за њега: да је био, многогодишњи егзарх и то генерални митр. Мојсија Петровића»

Ево како је могао рећи!

Грујић, како је брзоплет, завиривши у Швикера, који је у својој радњи: „Гле Мегеттсипо Фег зегбјасћеп Меороћеп хоп Вејотад ипа Сапом; !т Јаћге 1731.“ Млеп 1881. — која је радња изишла и у српском преводу у „Веснику српске цркве“ за 1894. г. — на стр. 21. рекао „— — Пепп ођзећоп дигећ даз Мегђо дег Вејзе 2шт Сопотеззе Чет Вејотадег Мегорофеп — Мојсију Петровићу — фе шттнеаге

Ештуушкипо давењз. — у сабору 1722. — уегмећи уогдеп, з0о ћане