Архив УНС — Забава

Сад као и некад

Сећам се како се Свети Сава прослављао када сам ја била мала. Сећам се Како се месецима пре прославе говориЛо о том великом дану, како су изабираће песме, декламације и комади, како су нам пробали гласове. Сећам се како су наше учитељице одређивале која ће се Деца тога дана појавити на позорници пред дупке пуном салом. И још се сећам како је нервоза бивала све већа у коЛико се дан прославе приближавао, како су ~пробе“ бивале све чешће а мали изабраници могли напуштати у свако доба часове ради тих проба. И како је хор готово сваког дана изостајао са последњег часа док смо ми остали смртни морали седети у разреду, презнојавати се и учити, добијати пацке и доживљавати разне друге непријатности које се на часовима могу доживети. Јер... ми кисмо умели ни декламовати, ни глумити, па чак ни певати, баш ништа нисмо вредели, а можда и јесмо; само смо, ето, несрећом били неоткривени таленти и није нам ништа друго остајало до да завидимо онима који су недељама учили исту песму напамет, морали тачно упамтити када да повисе глас када да га спусте, када да ћодигну очи к небу, а када руком да појачају ефекат речи. Свети СаваЈ Чудесна и узбудљива прича о најмлађем краљевском сину који је „презрео царску круну и порфире“ и једне ноћи сав претрнуо од узбуђења закуцао на калуђерска врата. Прича о младићу фина, уска лица уоквирена тамном косом, немирних очију у којима је горео пламен светих идеала, чије је срце горело од жеље да сав свој живот посвети народу, дубоко нам се урезала у душу. Још ми је пред очима учионица са иконом Светог Саве, сада већ старог, отежалог старца са нечим спокојним и мирним и благим у погледу и читавом држању, икона на којој благосиља децу- Да, икона светога Саве висила је у свакој учионици и свако дете пре него што би по први пут узбуђено крочило у школу знало је да је Свети Сава школска слава. И свако дете које би по први пут нестрпљиво и жељно очекивало тај дан, свако дете осим малих изабраника, морало је доживетн велико разочарење. Јер Свети Сава, „школска слава“ није био дан школске деце, дан за децу. То је био дан за одрасле, за разна званична лица, за домаћина славе и његоее рођаке и његове познанике, и за маме н за тате, и за тетке, само не за децу. Ми деца долазили смо око осам сати УЈУ Т РУ „по жито“. Па и ако смо знали да ће тиме прослава светова Саве за нас бити завршена, са коликим смо узбуђењем

ступали у школу. Сала је била сва у ћилимовима. Сва окићена и натрпана учитељице су нам дан пре рекле да донесемо зеленила била је тако свечана и лепа. Па и наше учитељице имале су сасвим друга лица, свечана и озбиљна, шуштале су у свиленим хаљинама, а лаковане ципете давале су им сасвим празничан изглед, као да нису биле наше свакидашње учитељице. Мали декламатори, глумци и певачи били су већ ту; маме су пх задовољно посматрале, девојчицама дотеривале локне, машне и ~фалте“ на хаљинама. Терале су их да још једном понове своју тачку, давале им по стоти пут исте савете. А ми, ми смо морали кући са својим кесама у којима је било мало жита, једна мандарина и неколико бонбона. Око десет часова би почео програм пред пуном салом. О Ј знали смо ми, који смо морали кући, сваку тачку која ће се извести. Знали смо кад треба при декламовању подићи глас, и када треба застати, и како се треба поклонити пред публиком и какав став заузети. „Ускликпимо с љубављу“ знало је свако дете да пева: „Свети Сава“ од Војислава Илића знало је свако дете да декламује, иако је та песма увек, готово увек падала у део домаћиновом сину или кћери. И још много других декламација смо ми знали: о краљевима, о принчевима, о светим идеалима, о три брата која чине један венац; речи озбиљне чији смисао махом нисмо разумели. Двадесет година прохујало је од тада. Двадесет година тешких и крвавих од криза, од беспослице, од ратова. Двадесет година за које се време толико ишло унапред и толико вратило уназад. Много што шта се у свету променило, али прослављање светога Саве остало је, чини ми се, скоро исто као када сам ја била мала. Исте декламације које смо ми као деца знали, чула сам ове године на светосавској прослави у једној од београдских основних школа. Исту слику пружала је сала, пуна званичних лица и гостију; свештеник је - чини ми се одржао исти пригодан говор, а деце било је само на подиуму. И та деца изговарала су озбиљне, њима туђе и неразумљиве речи пригодних песама којима су пуне странице дечијих читанки. Ту и тамо чула се, по која песмица од „Чика Андре“ или ~Бране“; било је и „духовитих" скечева у стилу „хумористичких вечери“ на београдском радиу; комада у којима су деца подражавала жибот и обичаје старијих; девојчица које су изигравале помодарке док су се маме слатко смејале видећи како их ћерке лспо подражавају; и мале сасвим мале

деце из забавишта коју су обукли као соколе и соколице и дали им да носе државну заставу. Да, свега је било на тој прослави, само ничега стварно од деце, за децу, о деци.

„ДОМОВЕ МАТЕРИНСТВА И САВЕТОВАЛИШТА ЗА МАЈКЕ И ДЕЦУ "

У резолуцији прве редовне годишње скупштине Југослов. удружења бабица, између осталог се тражи: Да држава односно Министарство социјалне политике и народног здравља преузме на себе старање за матере, децу, породицу и наталитет отварањем ~Домова материнства и саветодавалишта за мајке и децу“ широм целе земље. Да се поставе бабице у свим општинама ипо свим здравственим задругама, државним и приватним болницама. Да се садашње општинске бабице преведу на бановинске буџете с правом на регулисање положаја и пензије. Бабицама у државној и бановинској служби да се обезбеди право на благовремено разврставање, унапређење и пензију, према годинама службе, као и другим државним и бановинским службеницима. Бабице, пак, у приватној служби да буду заштићене у смислу закона о заштити приватних намештеника. Да им се пропише радно време како у државној и бановинској, тако и у приватној служби, и да не износи више од 8 часова дневно. Да само дипломираним бабицама буде осигурано право на рад и зараду. Да се предузму енергичне законске мере против самозваних бабица. Да би се повећао број постеља за сиромашне породиље по државним болницама, да се ограничи приступ богатим женама у државна и општинска породилишта и да се ова отварају у првом реду за сиромашне труднице и породиље.