Архив УНС — Забава

Серјожа се спусти на постељу и зајеца, покривши лице рукама. Ана одмаче ове руке, још једанпут пол>уби његово мокро лице и брзим корацима изиђе на врата. Алексије Александровић иђаше јој у сусрет, спазивши је, он стаде и обори главу. Без обзира на то, што он малочас говораше да је бољи од ње, за време овог брзог погледа, којим она

обухвати сву његову фигуру са свима подробностима, њу обузеше осећаји одвратности и злоће према њему и зависти због сина. Она хитрим покретом спусти вео и убрзавши кораке готово истрча из собе. Она није успела ни да извади оне играчке, које је с таком л>убављу и тугом изабрала јуче у дућану, и тако их врати натраг кући. НЕМАМ ВРЕМЕНА...

Кажеш вреди прочитати ? Баш ћу морати да нађем времена, да ми је да се средим; толике књиге излазе, последњу пару одвајам, слаже се гомила... Али како све да стигнеш? Мораћеш ми испричати, тако у главним цртама, ко зна да ли ћу стићи?... А, шта кажеш...? Та, је ли могуће...! Кажеш... Оде после подне! Коса масна, чарапе исцепане, али ко би све? Нема се времена! Али баш данас ћу и косу да оперем, и да се искрпим, па раније да легнем, да ми је да се испавам... Али морала бих и свратити..., откад нисам била; помислиће људи... Али само на часак, немам времена! Оде вече! Кажу да није богзна какав филм, али свеједно, биће ваљда музике, и тако забавно. А и доста ми је и онако мука и озбиљног, хоћу и ја да се мало разонодим, да заборавим... Два сата, три сата, гомила сати, зачас се измигоље. Како их ухватити ? Док свратиш, док завириш, док прочачкаш..., оде време! И ко је онда крив „што се нема времена“! Зору буде петлови? Којешта, нема петлова! Можда још у бајкама! Четири сати, пет сати, шест сати. Од периферије према центру, зору буде будилници.

Хиљаде жена даве сан у хладној води, хиљаде мајки кидају оловне удове од постеље. Али, зар је већ...? А сад брзо! Брзо ватру, брзо сманути собу, брзо очистити ципеле, брзо... Треба их већ будити! Спремити основца, уплести кике кћери... Зар опет пропало колено?! Брже доручак, господе, које доба! Још ово морам, само још ово, само још часак... Опет ћу закаснити! Познајете их? Сигурно их познајете! Оне имају најбрже ноге, највештије руке, па и поглед је у свих њих исти. Све оне немају погледа! Дугачак је пут од куће до радионице, од куће до фабрике, од куће до канцеларије. Ноге га добро знају, оне саме лете. Морате бити тачни, иначе...? Да, да морам бити тачна... Морате средити своје личне ствари! Да, морам их средити... Морате и на себе мало више пазити, знате, у Америци радна жена полаже много на своју спољашност! Да, у Америци... радна жена... Седам сати, осам сати, десет сати; руке лете, ноге лете, мисао прикована. Господе, шта ли је код куће? Да није... Да се није... Хоће ли умети...? Прошло! А сад брже кући!

Брже, кућа је хладна; брже, чарапе нису још окрпљене; брже, рубље још није испеглано; брже, деци... брже! Шта знају оне о књигама? Шта зна ЈУ сше о сновима. о чудним стварима које се понекоме збивају? Иду ли оне у позориште, у биоскопе, слушају ли оне предавања? Па и мушкарци их баш много не воле, те жене. Јесу ли оне криве ~што се нема времена“?

ИЗ ИЉИНОВЕ КЊИГЕ: „ПРИРОДНЕ СИЛЕ И МОЋ ЉУДИ“

Желимо научити како се ствара киша. Али прије) морамо научити стварати облаке. Знаду ли многи, шта је то киша и зашто она пада? Мислим, да то знаде мало људи. Киша се ствара путем врло комплицираног физичко-хемијског поступка. Кад бисмо видели ваздух и све струје ваздушног мора, лакше бисмо схватили, како настају облаци. Вода не путује по својоЈ слободној вољи, него Је носе ваздушне струје. Големе масе ваздуха пужу над земљом и вуку са собом товаре воделе паре. Неке ваздушне струје долазе с копна, а друге с мора. Једне путуЈу из хладних краЈева у топле, а друге из топлих у хладне. Једне носе са собом много, а друге мало воде. Догађа се да се те струје сретну и сукобе. Ако Је при томе једна струЈа топла и лака, а друга хла.дна и тешка попне се врућа и лака на леђа хладној и тешкој - као да се попне на вишу степеницу. Заједно са ваздухом пење се и вода, коју тај ваздух носи. Како Је горе хладно, охлади се водена пара и згусне у капм. Тада видимо, да је небо застрто облацима. Догађа се и друкчије: једна хладна струја забије се као клин под топли ваздух и тера га нагло у висину. Онда се водена пара згусне још брже у капи - олуЈни облаци се скупе над земљом.

6