Архив УНС — Забава

Одломак из Ане Карењине

Василије Лукич, не појимајући испрва ко је била ова дама и сазнавши из разговора да је то била она иста мати што је напустила мужа и коју он није познавао, јер је ступио после њеног одласка, беше у двоумици: да ли да уђе или не, или да јави Алексију Александровичу. Смисливши најзад, да се његова дужност састоји у томе, да буди и диже Серјожу у одређени час и да према томе он нема ништа да разабира, ко је тамо, да лм мати или неко други, већ да врши своју дужност, он се обуче, приђе вратима и отвори их. Али миловање матере и сина, звуци њихових гласова и оно што су говорили, принуди га да одустане од своје намере. Он заврте главом и уздахнувши затвори врата, „Да очекнем још десетак минута“, рече он у себи, искашљавајући се и бришући сузе. Међу домаћом послугом у то време владало је велико узбуђење. Сви су знали да је дошла госпођа, да ЈУ Ј е Капитонич пустио и да је она сад у детињој соби, а међутим господин увек после 8 часова сам свраћа у собу; сви су појмили да је сусрет мужа и жене немогућан и да га треба спречити. Камердинер Корнеј, сишавши доле вратару, питао је, ко ју је и како пустио, и сазнавши да ју је Капитонич примио и пропустио, чинио је старцу прекоре и опомене. Вратар је упорно ћутао, али кад му Корнеј рече да га зато треба истерати, Капитонич му прискочи и окупивши махати рукама пред лицем Корнејовим, стаде говорити: Јес’, ти не би пустио! Десет година служити и осим добра ништа друго не видети, па сад изићи и рећи: изволте, молим, напоље!,.. Вешто ти водиш политику! Знам ја! Боље гледај, како ћеш господара да поткрадеш и медвеђе бунде вуцараш. Солдачино презриво рече Корнеј и окрете се дадиљи, која улажаше. Ето, судите сами, Мари-

ја Јефимова, пустио и ником ништа не казује, обратио јој се Корнеј. Сад ће Алексије Александровић да изађе и да иде у детињу собу. Муке, муке! говорила је дадиља. — Ви, Корнеју Васиљевићу, гледајте те задржите господина, а ја ћу да тркнем да је некако одведем. Муке моје, муке! Кад је дадиља ушла у детињу собу, Серјожа је причао матери како је, клизајући се с брежуљка, пао заједно с Надицом и три пут се претурили. Она је слушала звуке његовог гласа, видела његово лице, осећала његову руку, али није разумевала оно што је говорио. Требало је одлазити, требало га је оставити само је то мислила и осећала. Она је чула кораке Василија Лукича, који је долазио до врата и кашљао, чула је и кораке дадиљине, али је седела као скамењена, неспособна нити да почне да говори ни да устане. Госпођо, голубице! проговори дадиља, прилазећи Ани и љубећи јој руке и рамена. Ето, Бог је обрадовао наше новорођенче. Ништа се нисте променили. Ах, дадиљо драга, ја нисам знала да сте ви овде прибравши се за тренутак, рече Ана. Ја не живим овде, са ћерком сам дошла, дошла сам да честитам, Ана Аркадијевна, голубице! Дадиља се одједном заплака и поче јој опет љубити руку. Серјожа, светлећих очију и насмејан држећи се једном руком за матер а другом за дадиљу, тапкао је по ћилиму пуначким голим ножицама. Нежност миле му дадиље према матери доводила га је до усхићења. Мама! Она често долази к мени и кад год дође отпоче он, а ли застаде приметивши да дадиља нешто шапатом рече матери и да се на лицу материном појави плашња и нешто налик на стид, што јој тако није личило. Она му приђе.

—• Мили мој! рече она. Она не могаше рећи због о м, али то рече израз њеног лица, и он појми. Мили, мили коћик изговори она име, којим је звала малог, ти ме нећеш заборавити? Ти... али више није могла говорити. Колико је после измишљала речи, које му Је могла казати. А сад није умела и није могла ништа да каже. Али Серјожа разумеде све шта је хтела да му каже. Он појми да она беше несрећна и да га је волела. Он је појмио шта више и оно што је шапатом говорила дадиља. Он је чуо речи: „увек после осам часова“, појмио је да се то говорило о оцу и да мати не сме да се сретне с оцем. То је он појмио, али само једно није могао да разуме: зашто се на њеном лицу појавише стид и плашња?... Она није крива, а боји га се и стиди се нечега. Он хтеде да јој зада питање, које би му разјаснило ову сумњу, али то не смеде да учини; он је видео како се она мучи, и беше му је жао. Он се ћутке припи уз њу и рече шапатом: Не иди још. Он још неће доћи. Мати га одвоји од себе да види, да ли он мисли оно што говори, и на преплашеном изразу његова лица она прочита, да је не само говорио о оцу, већ као да је питаше: како треба да мисли о оцу. Серјфка, пријане мој, рече она, воли га, он је бољи од мене, ја сам крива пред њим. Кад порастеш, ти ћеш пресудити. Од тебе нема ништа боље!... повика он у очајању кроз сузе и дохвативши је за рамена, поче је из све снаге привлачити к себи дрхтавим од напрезања рукама. —■ Душице, малено моје! проговори Ана и заплака се онако исто слабо, детињски, као што плакаше он, У то време врата се отворише и уђе Василије Лукич. Код других врата зачуше се кораци, и дадиља шапатом рече „иде“, и пружи шешир Ани.

5