Архив УНС — Култура

STIŽEMO SE UZAJAMNO

Branimir Brstina: „Osnovno moje opredeljenje je gluma, a komedija mi, bar u ovom trenutku, Hči na nešto što je ravnoteža dramatičnom vremenu.

Pored Kneginje iz Foli Beržera u Ateljeu 212 ,Kusog petlića u Zvezdara teatru i Narodnog poslanika u Jugoslovenskom dramskom, takođe su žestoki pozorišni angažmani Branimira Brstine. PetHća je odigrao 103 puta, Narodnog poslanika više od pedeset puta, ali publici još nije dosta njegovih „uragana" i u jednoj i drugoj predstavi. On sam voleo bi da je već u nekom novom poslu, ali ta žudnja se, eto, ne posrećuje. Nude mu ono što mu se ne radi, a ono što bi hteo, ne dolazi. Na ovaj razgovor s njim „stigla je" i fascikla s Romčevićevom Grobljanskom ulicom koju će Jovica Pavić (verovatno) režirati u Zvezdara teatru, pa možda i u njoj Brstina proleti novu, neviđenu rolu. Volim što sam igrao i što ću možda opet zaigrati u Zvezdari. Svako od nas je na neki način obogaćen tom saradnjom. Sreo sam se sa kolegama s kojima možda ne bih imao prilike nikad da zaigram da nije bilo tog ~izleta" u zvezdaru. lako se nisam mnogo bavio „kvalitetom" publike od pozorišta do pozorišta, moram primetiti da ima razlike i u tom elementu predstave. Postoje Ijudi koji odrede jedno pozorište za svoje, tu su na mesečnom abonmanu, a tek povremeno odlaze do drugih kuća. Na kraju krajeva, i glumci imaju svoje miljenice među pozorišnim kućama. Sve je to prirodno, postoje negativni miljenici, postoje pozitivni miljenici, postoje zapsotavljeni Ijudi, Ijudi koji trpe, pate, postoje srećni Ijudi... a nekad takvi mogu biti iz čiste nepravde. Nije li Atelje 212, vaša stalna pozorišna kuća, ipak najsrećnije mesto koje ste mogli odabrati? Kako da ne, ja sam ga sanjao još dok nisam znao da ću biti glumac. Moja mladalačka procena je bila da

ovde živi neko posebno biće čiji bih ja molekul voleo da budem. I sve bih učinio da se to biće ne raspadne. Ovde sam od 1983. godine, sa žarom koji je sve veći i veći. S tim što ne bih preskočio Zvezdara teatar u kojem sam proveo dosta vremena i odigrao tri predstave. U Ateljeu sam odigrao manje uloga ali sa većim „istorijskim" značajem, mada je Ijudima mnogo važnije gde ste probili neke špiceve. Ali ja ne merim uspeh tako i znam da surevnjivost može samo da smeta. Nagrada „Zoran Radmilović" koju ste dobili ove godine gurnula vas je u medijsko središte? To rade drugi, ja za to nisam kriv, ja se glumom ne bavim zbog medijske slave. Mada je u mom poslu sve to nužno; na kraju krajeva, bolje vam je posećena predstava, od toga zavisi i finansijski prosperitet. S druge strane, mislim da se sve to može postići a da se ne preteruje sa medijskom upotrebom. Treba stišavati čak i potrebe za nagradama. Ali nagrada ~Zoran Radmilović" je nešto sasvim posebno. To priznanje me emotivno ispunjava do kraja. Zorana sam znao, mada ne puno, gledao sam ga, energija koju je on širio oko sebe bila je dirIjiva, njegov uticaj ulazio je direktno u krv. Da li ste „prepisali" nešto od njegovog zanata? H| m isam, jer bi to bilo jak loše. |H H| Sklonost ka detaljima je ka111 H| rakteristika (ili obaveza) |immgl umca h tom |imii kom, ja mogu da ponovim lllliii nekoliko caka iz njegovih H| mil uloga, ali ne vidim smisao m lli toga. Ja mogu da mu se di1$ IH v i m - at i moram biti drugačiii Mji, kao što oni posle mene moraju biti drugačiji. Ne bih voleo da se jednog dana neko bavi mnome i govori ~A, to bi tako trebalo da se radi!" To jednostavno nije matematika te vrste. Vas smatraju neobično brzim glumcem. Kako postižete te famozne brzine koje segraniče sa brzinom crtanog filma? Pre svega, takav se čovek rodi. Ja, i kad gledam pozorište, smatram da sve to može mnogo brže/nagledao sam se komada u kojima se tupi. Ovakvo uprošćavanje može zvučati banalno, ali ja se time ne suprotstavIjam drugačijem mišljenju. Svestan sam da se sve uloge ne bi mogle igrati brzo. Imao sam ideju da, koristeći

svoje brzine, pripremim jedan šou-program, ali možda je još razno i delovalo bi odveć samohvalisavo. Još uvek imam dovoljno živaca za kolektivne poslove. Da li je ta vaša brzina zapravo brzina komedije? Nije po pukom pravilu. Čak ni Čarli Čaplin, koga se otprve setimo kao komedijanta, nije uvek išao na brzinu. Išao je na neku drugu vrstu komedije koja je ostala u istoriji. Konkretno, u ulozi Srete Numere u Narodnom poslaniku]a bih, slušajući svoj tempo, neka mesta pretrčao, da nije bilo reditelja Dejana Mijača. On me je u jednom trenutku zaustavio. A ima reditelja koji se zaljube u vašu, brzinu i puste vas. Da u ovom slučaju nije postojalo poverenje i poštovanje prema reditelju, možda bih se svađao, nekog drugog bih übeđivao da sve treba da ide „ludim" tempom. Može li se, kad je vaš tempo u pitanjti, govoriti o uzor-tempu iz crtanog filma? Ne, ja samo znam da je to potreba da se što brže dogodi ono što je cilj. Možda se to kod mene začelo još u gimanizijskim danima kad je u klozetu trebalo, uz pušenje, za kratko vreme ispričati vic i postići uspeh, odnosno zasmejati prisutne. I kroz takvo samoposmatranje postiže se brzina. Kako vas partneri stižu, dešavaju li se lomovi? Dešavaju se među svim glumcima i među istotempašima. Nesporazumi se dešavaju iz hiljadu razloga. Ne znam, stižu me kao št ja njih stižem. ]a to sve gledam u horizontali, nikako u visinama. Stižemo se uzajamno, levo-desno. Bule Goncić je, od svih mojih kolega, najbolje razumeo šta hoću. Ko vas je najbolje režirao? Nije lako odgovoriti na to pitanje, jer postoji nekoliko načina posmatranja: ko se više oduševljavao onim što radite pa puštao da radite što hoćete, pa ko vas voli privatno pa vam zato to dozvoljava, ko vas ne voli pa vam ništa ne dozvoljava, hoće da vas uništi a ne zna zašto. Ne bih pravio klasifikacije, imao više njih s kojima sam dobro sarađivao, ali pomenuću samo jednoga. To je Branko Pleša, glumac, reditelj, strašno ozbiljan čovek čiji način rada je pogodio sva ona moja mesta u kojima nisam bio ni počeo da se tražim.

Sretajući se sa tim čovekom dva i po meseca u Zvezdara teatru, ja sam završio drugu školu glume, školu uz rad. Hoće li komedija ostati vaša sudbina? Osnovno opredeljenje je gluma, a komedija mi, bar u ovom trenutku, liči na nešto što je ravnoteža dramatičnom vremenu. Mene komedija ozbiljno interesuje, mnogo mi znači i ne bih se osećao tužnim ako u životu ne

bih odigrao neke dramske uloge. Naravno, pod uslovom da ovo sazri u dobre i zdrave plodove i da zanat komeidje ispečem kako valja. Idete li u pozorište? Retko. Kad ste videli otpravnika vozova koji posle radnog vremena ide da gleda kako radi drugi otpravnik vozova? Ima glumaca koji ne idu da im posle ne bilo prebačeno da su nešto skinuli iz druge predstave. Ja, jednostavno, imamo potrebu da budem na drugim mestima i žao mi je što ne odlazim na koncerte ozbiljne muzike, ili na Sajam knjiga. Niste prezaposlen glumac? Ne, čak se trudim da ne budem. Ne treba daviti Ijude i ja to smatram oblikom kulturnog ponašanja. Ne savetuje nikoga i ne mislim da ponašanje rasprodatih glumaca nije pametno, ovo je prosto moje mišljenje. Ja ne želim da imam predstave na svim beogradskim scenama, ne želim da igram svakoga dana. Ne osećam se toliko snažnim da bih mogao da proizvodim svakodnevno, nemam ni toliko Ijubavi u sebi da bih obezbedio kvalitetno zadovoljstvo publici i sebi.B Branka KrUović

Nagledao satn se komada u kojima se tupi: Branimir Brstina (Snimio Srđa Mirković)

16