Архив УНС — Култура

NAPOLEON NIJE ZAPLAKAO

Miškin u Nastasji Filipovnoj, Napoieon u Madam San-Žen, Laza Duđnerski u Je li bilo kneževe večere?, Napoleon Prvi Zločinu i kazni, Kontrabas, Veiika pljačka, Šovinistička farsa, Godunov, jedanaest predstava i isto toliko ulaga koje trenutno igra Predrag Ejdus. Na različitim scenama, u raznim prostorima, što znači da za svaku predstavu mora postići sporazumom i i sa novim ambijentom. Kako? Ja već imam senzore koji mi pomažu u tome. Tipičan način pogodbe s prostorom je naše nedavno gostovanje (Zločin i kazna) u Kragujevcu. Igrom i formom to je predstava koja spada u intimno pozorište, kakvo je moguće praviti u Bitef teatru. Kad smo stigli na veliku scenu Šumadije, sa 1.100 Ijudi u gledalištu, Miki Manojlović i ja smo se u jednom trenutku užasnuli. Međutim, ako je komad čvrsto rađen, ako su utemeljeni odnosi, likovi, onda se glumac (sa dvadesetogodišnjim iskustvom) lako adaptira. U tako velikom prostoru neke

temeljne niti predstave su odjednom jako dobro profunkcionisale. To jeste bila drugačija predstava, ali njena suština je ostala nepromenjena. Naravno, takva brza prilagođavanja moguća su samo ako su i partneri sličnog iskustva. Dešava se, naročito u ambijantalnom pozorištu, da prostor prepravi osnovnu intonaciju predstave. Promenom scene neke stvari dobiju, a neke gube. Igrajući prve dve godine Sirana u Budvi, morali smo iz jednog ozbiljnog, tvrdog dekora, preći u prirodni ambijent. I, odjednom se ispostavilo da nam je dekor gotovo nepotreban. Predstava je fantastično odzvučala u prirodnoj scenografiji, čak su neki detalji iz zatečenog ambijenta počeli da rade za nju. Ima, opet, predstava koje stradaju u ambijentalnom prostoru. Ishod zavisi u mnogome i od spremnosti publike da primi predstavu. Ima publike koja je jednostavno zatečena onim što gleda u nju je jako teško organizovati, teško ju je civilizovati. * Kad se govori o kvaiitetu pubike, i obliku energije koji glumac dobija s druge strane rampe, obično se misli na pozitivnu razmenu sa pubiikom. Koja je za vas bila najgora publika?

Predrag Ejdus: ~U jednom danu živim tri ili četiri dana. Skoro je zaprepašćujuće koliko sam JA od ujutro, }A od popodne, JA od uveće, JA od ponoći... Ponekad mi se ćini da su to ćetiri života i četiri lićnosti. Osećaj mrzovolje, praznine, gubi se u trenutku kad sam obukao kostim, ušao u pozorište, razgovarao sa kolegama, popio prvo piće. Jednostavno, sve nestaje i počinje moj život".

mik. ilo je to na Cetinju, ove godillllll ne. Igrali smo Šovinističku HIIH farsu na Kršu, na otvorev v*V*V ‘» '. ‘Vv* ' IS,® nom ' P re d °ko dve ipo hiljade Ijudi. Publika je bila pripremljena u negativnom IH Ismislu: oni su došli da pro»testuju. Cetinje vrvi od raznoraznih političkih partija. Postoji veliko antisrpsko raspoloženje kod dobrog dela Cetinjana. Mi smo to znali, ali hteli smo da probamo, tim pre što nismo ni srpska ni hrvatska već pozorišna predstava. Međutim, oni su predstavu doživeli kao svojevrsnu političku tribinu i dočekali su je stravičnim zviždukom negodovanja i protivljenje. To je kulminiralo pri pojavi Srbina u Farsi. Bilo nam je užasno neprijatno i s puno koncentracije i volje izdržali smo do kraja. Jednsotavno, nismo navikli da se pozorišne predstave prate s takvom snagom političke ostrašćenosti. A sad bih o jednoj drugoj krajnosti, o onome trenutku kad, burno pozdravIjeni i prihvaćeni od publike, glumci čak i zaplaču? Nisam nikad zaplakao, inače gotovo da ne plačem, čak i u predstavi

kad to treba da radim pribegavam trikovima. Ali, doživeo sam jedno veliko uzbuđenje u Budimpešti, pre četiri-pet godina kad smo gostovali sa Nastasjom Filipovnom. Došli smo s jednom hermetičnom predstavom, sa Dostojevskim čije se dubine dotiču i pravoslavlja, i smatrali smo da oni to možda neće ni hteti da razumeju. Međutim, Ijuto smo se prevarili, predstava nikad bolja! Igrana je u pozorištu koja je nekada bila kapela, kraljevska kapela u kojoj je muzicirao i Betoven... Prepuna sala je prosto eksplodirala. Predstava traje sat i deset minuta, a aplauz je trajao dvadeset minuta. Taj spoj našeg i njihovog oduševljenja nešto je što nisam nikada ranije doživeo. Kada posle takvih trenutaka odlazite u život šta sebi kažete? Hl ipolhn da sam sam, da razmišH| H|ljam o tome... Ako sam u |H mdruštvu, ako moram da buM W em u društvu, opet odsusH||U tvujem malo, još jednom izmm vr^m ceo m ' ana dziram, mil eventualno otkrijem još neke 111l razloge za to što mi se te veUH čeri desilo, ili oduševljenje pravdam nečim što je možda

izvan pozorišta, a ja ga ranije nisam bio svestan. Smisao moga poziva se iscrpljuje u predstavi, sve ostalo, lamentiranje i tlapnje, mogu biti i umišIjanje... Uzbuđenje je, ipak, sam glume, predtava. Posle? Možda postoji nešto što je prividno zadovoljstvo, umor, katkad praznina, očaj, seta. Pomenuli ste borbu sa giedaocima. Da li ste se nekada borilisa egzibicionizmom scenografije? Da, to je čest slučaj, ali ja sam od onih koji duboko poštuju autorstvo u pozorištu i smatram da ga samo necivilizovani i primitivni glumci ne poštuju. Pozorišni čin je timski rad koji je strogo podeljen u hijerarhijskom smislu. Svaki od tih činilaca ponekad pomisli da je najvažniji, ali se u samom finalu zna redosled: pisac, reditelj, glumac, scenograf, kostimograf... Ma koliko da sam ulagao u predstavu (a dešava se da pomažem i reditelju, i glumcu, i kostimografu), ja izuzetno

poštujem rad drugih. Imao sam problema sa scenografijama, ali sam nastojao da se prilagodim, jer u krajnjem slučaju i reditelj, i ostali, pone'kad se prilagođavaju egzibicionizmu glumca. Kako podnosite loše partnere? luma je sudbina. I loš i dobar glumac imaju istu sudbinu. Loš partner može da bu|H de dobar glumac, vrlo dobar Hl može loš partner da IH ||||bude netalentovan glumac, H| 'W. partner može da bude i ||y||| početnik, loš partner može da bude i star čovek, loš partner može da bude i dekoncentrisani, pijani partner, premlad glumac, loš partner, uostalom čovek može da bude sam sebi, ponekad... prema tome sve su to sudbine koje smo prošli puno puta, i o tome razmišljam pre nego što nešto počnem da radim. Bez Ijubavi za onog koji živi autentičan, isti život kao i ti nema pozorišta. Oduvek sam prezirao glumca koji ne vide partnera, koji se isključivO'bave šobom. Ne, nije to hirovitost, ponekad sam i sam hirovit, ali dešava se da se pojave glumci koji ne vide nikoga osim sebe. U suštini, »takvi rade protiv sebe i brzo nestaju. Jedanaest likova u istom telu! Kada se probudite, učinili vam se ponekad da višene možete, da toga dana nećete „primiti" nijednu od tih persona? Dešava se, često. Međutim, imam određeni bioritam, praktično u jednom danu živim tri ili četiri dana. Skoro je zaprepašćujuće kolio sam ]A od ujutru, ]A od popodne, JA od uveče, JA od ponoći... Ponekad mi se čini da su to četiri života i četiri ličnosti. Ritam Ičnog života usalgasio sam sa ritmom profesije. Osećanje mrzovoIje, praznine, haosa, od uiuttu kad se budim do uveče, kad treba da stanem na scenu, gubi se u trenutku kad sam obukao kostim, ušao u pozorište, porazgovarao sa kolegama, popio prvo piće. Jednostavno, sve nestaje i počinje moj život. Šta danas? Doručak kod Ace pekara, kafa-u Ateljeu 212, proba Borisa Godunova... Šta ćete još biti danas?' Danas, još jedan intervju, Napoleon večeras, to je prvi susret sa mojim kolegama posle Oktobarske nagrade. Iza toga mali koktel koji Narodno pozorište priprema za Ašhen i za mene.B BK - * .

Gluma je sudbina: Ejdus (Snimio Srđa Mirković)

17