Архив УНС — Листови основних школа
ЈОВАН ПОПОВИЋ 1905—1952
Јован Поповић, револуционар од мла дости, прогањан и хапшен као комунист и уредник Књиге другова и часописа „Стожер”, борац НОБ од првих устанич ких дана, био је и талентован песник, приповедач и књижевни критичар. Његова поезија, збирке песама „Хаџија вечности” и „Плес над празнином” као и песме настале у ратном вихору, поетски назване „Ласта у митрал>еском гнезду", права је лирика, искрена, човечна. Прозна дела: „Реда мора да буде" и „Лице у пролазу" реалистичка су слика л>удских судбина, а „Истините легенде" ће остати увек извор података о храбрости и пожртвованости бораца за слободу. Y огледима, студијама и кригикама, писаним после рата, давао је смео суд о великанима наше књижевности („Бура Јакшић и његово доба", „Светозар Марковић", „Стерија и српске драме".). Био је дисциплинован партизан неборачког изгледа, болешљиви писац изузетног елана, први уредник „Књижевних новина", чест предавач на Народном универзитету у свим крајевима наше земл>е и човек са дивним л*удским особинама. Имао је (по речима његових пријатела) храброст, карактерност, поштење, бунт против насил>а над човеком и гајио је присну пожртвовану л>убав према друговима. На самртној постел>и издаје књигу „Песме" и пише свој песнички тестамент „Песму о искованој срећи". Наша школа носи његово име. Ученицима школе „Јован Поповић" биће он вечити узор. Памте с поносом и Посавци Јована Поповића као борца Посавског партизанског одреда и аутора дивне песме о њиховом завичају.
ТИХИ ЧОВЕК ВИТОМИР РАДОВАНОВИЋ
Витомир Радованонић, педагошки оаветник v пеп зији, дошао је v Обоеновац 1950. године из Ниже гимназије v Стублинама Најпре ie неколико година радио у Потпгуној гимназији у Обреновцу где је предавао српскохрватски језик и филозофију а затим је прешао у Основну школу „Јовн Поповић;' у којој ie све до пензионисања 1961. родине предавао српскохрватски јрзик. Својим ученицима огкривао је лепоту нашег Iезика и вредност народне и уметничке књижевности, али нх је подстицао и на истраживачкк рад. Организовао ie први v овом крају групу младих филолога, дружину сакупљача легенди, секцију малих ношшара, rpv пу скупл>ача циганских песама и приповедака и
скупљача лепих речи ко је се ретко чују. Ралио је и са групом малих археолога, Аlалих и малих нумизматичара. Од прикупл>ених археолошких п других предмега био ie створен у Обреновцу, Adхеолопши музеј који је, због недостатака гтростора, затим поотао школски музеј наше школе, а сад се налази у Музеју града Београда као Обревачка збирка. Био је увек несебичан помагач свим колегама, најболзи саветодавац и човек чије се богато педагошко искуство и истрајност у раду поштују. Према ученицима је био необично благ, стрплзив и цун разумевања. Витомцр Радовановић, наш чика Вита, један ie од оних просветних радника који се заволе који се не заббравл>а[у.
ЖИВОТ МУЗИЦИ СВЕТОЗАР БОШКОВИЋ
Авадесетак старих и по мало изгребаких тамбура лежи у закл»учаном орману на к,ра]у ходника. Ту ie, у једном ћошку И велики бас. Мирује та добричина, раштнмованих жица, и сећа се на јелан весели орекестар и на неуморан рад старрг чика Светозара Бошковића. „Црвене ружшде” биле су понос наше школе. Још 1955. године је чика Бошковић основао там бурашки орксстар v осноаној школи на Забрежју. крја је тада била истурено одел»ење школе .Дован Поповић”. Десет »хадина касније почнње рад малих тамбураша и у овој школи, у Обреновцу. Од тада па до маја прошле године веселила је школу музика тамбурица, а веселиле оу ie још више многобројне на граде, успеси и похвале...
Диригент смо биле све ми. свака од нас знала је када ће и nira да започне, ,3аш сам то к хтео да лостиг нем код вас, јер се на тај начин, најбоље развија с avx" каже чика Бошковић. Оркестар је прошле године завушио своје постојање на „Сусрету пиопира" v Кооовској Митрбвици пд,е смо представљали Републику Србију. Док сам се поздравл>а ла са њим, приметшуа сам да не гледа v мене него у тамбуру на зиду. Не л>утим се због тога: ја сам само била његов добар ђак, а тамбура је била и остала његов живот. ГОРДАНА ЧАРАПИН
4
150 ГОДИНА ОСНОВНЕ ШКОЛЕ „ЈОВАН ПОПОВИЋ“