Архив УНС — Листови основних школа
ЦВЕТНА ЗДРАВИЦА
„Срећан бејах, те од тебе, изворе дана мојих, примих npeo упућење у књизи и у свакој доброј науци". (Милан Б. Милићевић)
Један цвет за неимаре који те саздаше: за дланове њихове кожом дебелом оптонене, за њихов сув лебац и ретке заструге сира, за њихове разговоре и смех њихов зидарски, за њихове велике тајне и мале подвале, један цвет! Један цвет за твог првог унитеља Георгија Николића: за недокуниву тајну животописа његовог, за слова његова прва и рени његове славјанске, за прве ћаке његове што се у нуду наћоше, за један давни разред, један цвет! Један цвет за госта твојега Јоакима Вујића: за онај дан кад бану у прву школу палешку, за запис његов о теби у књизи „Путешествија", за Јоакима и глумца, и луталицу, и писца, за немирног Јоакима Вујића, један цвет! Један цвет за унитељицу твоју безимену: за Споменар њен пун цветова и љубавних рени, за cea она срца прободена стрелом, за њене бесане ноћи у којима је снивала Адама, за Адама њеног, лепојка палешког, један цвет! Један цвет за Буру фамилијаза опаког: за његову хуку и буку no дворишту и ходницима, за његова ситно сецкана дрва за потпалу, за његове плехане фуруне и криве нункове, за Буру који није штовао ни бога ни књаза, један цвет! Један цвет за девојнице твоје смерне и танане: за њихове рамфле на насовима рунног рада, за њихово гитрикање, хеклање и штиковање, за њихов вез фином срмом истамбулском, за девојнице твоје лепооке, један цвет!
Један цвет за уморне ратнике Колубарске битке: за њихов лаки сан под твојим кровом уони боја, за њихове опанке и шајкане, за њихове нутуре, за њихову живу лепоту и лепоту у смрти, за њих и војводу Живојина Мишића, један цвет! Један цвет за ћаке твоје непокорне: за скојевце младе и њихове тајне састанке, за њихове бомбе од којих је светлела ноћ, За њихове они у којима је венито становала Слобода, за њихове младе гробове, један цвет! Један цвет за 14. октобар 1944. године: за борце који спалише кукасте заставе, за рањене младиће којима си пружила утониште, за Владу, Буду, Бору и cee друге јунаке, за живе и мртве партизане, један цвет! Један цвет за твоје npee послератие наставнике: за њихове похабане клупе, сунћере и табле, за њихове радне акције и марксистинке кружоке, за њихов напор да створе новог новека, за npee социјалистинке васпитане, један цвет! Један цвет за тебе из oee 1974. године: за твоје беле ходнике и светле унионице, за твоје богате кабинете и библиотеке, за нас који поштујемо твоју старост, за нас који верујемо у твоју џ/гадост, један цвет! Један цвет за твоју далеку будућност: за неке Милоше, Мирјане, Станимире и Олге, за њих који ће прослављати твојих триста година, за неког Тому који ће ти боље од мене певати, за њега и мене, век и no удаљене, последњи цвет!
ТОМА СЛАВКОВИП
Надежда Десанчић (слика rope) н њено саедочанство о завршеном разреду основне школе из 1908. годнне.
Уверење о постављен>у учитеља СтоЈана Јаковљевића (слика горе) ка 1896. годнне (десно)
5