Архив УНС — Листови странака

KOSMOGONIJA, KOSMOLOGIJA KOSMOKRATIJA

"Društvo se ne gradi - ono raste. " I ma jedna značajna podudarnost, koja se od predklasične Helade zadrzaVa do danas: kosmos (izvorno; dobro ureden svet, nasuprot haosu) označava istovremeno svet u svom totalitetu (univerzum, vasiona) і svet u apsolutnom antropičkom smislu (čovečanstvo, "savremeni svet"). Da ova homonimija nije etimološka koincidencija, dokaz su analogni termini u drugim jezicima, pa і u našem. Uslovno govoreći, svemir je svet u najširem smislu (Svet), і ljudsko društvo podrazumeva svet humane populacije na našoj planeti, sa svim svojim duhovntm і materijalnim dobrima. Pojam vasione podrazumeva neku strukturiranost, čovečanstvo implicira "društveno uređenje”. Kantijanskim jezikom, prvi svet pripada domenu "čistog uma", drugi je uređen prema načelima "praktičnog uma". Odnos Sveta (vasione, svemira, univerzuma, kosmosa, vaseljene...) і sveta (čovečanstva, ljudskog društva) nije prosta relacija opšteg naspram partikularnog, delà і celine. Ovu složenu povezanost, kako u emotivnoj, tako і misaonoj ravni, možda je najbolje, ili bar najupečatljivije, izrazio Kant u onoj lepoj rečenici o Nebu nad пата і moralnom zakonu u nama. Ima još jedna analogija, koja kao da uspostavlja svojevrsnu ekvivalenciju nažih predstava o sveobuhvatnom і partikularnom; obese odnose na totalitete, samo pojmovno razdvojene. No kako apsolulno nije і ne može biti predmet našeg iskustva, oba totaliteta ispadaju veoma nestabilne kategorijalna konstrukcije. Zato govorimo o

Svetovima (onim Demokritovim, Đordanovim, vasionama moderne kosmologije), o svetovima і regionalnom (Istočni, Zapadni, Treći), sociološkom ("prost", "šta će reći ’svet’") itd smislu. Pitanje života na svemirskoj skali, hipoteza "drugih svetova", ma koliko bili interesantni, neće nas ovde zanimati, kao ni tačan smisao ovog termina u predklasičnoj antici, od koje je "sve ovo" počelo. Nas ovde prvenstveno interesuje jedna veza astrofizičkog і sociološkog sveta, koja ide dublje od formalnih analogija. Pri tome obraćamo pažnju na genetskoreproduktivni, morfološko - funkcionalni і prediktivno-regulacioni aspekt problema. Videćemo da і pored kvantitativnih razlika, postoje značajni paralelizmi u shvatanju і doživljavanju svela, svemirskog і ljudskog. S jedne strane, to je і razumljivo, ако se prihvati da je moderan čovek naslednik praistorijskog, za koga je njegova zajednica bila integralni deo animalnog sveta, a ovaj, pak, nerazlučivi deo prirode, ograničene nebeskim svodom, koji se nekima činio tako blizu. S druge strane, zvuči paradoksalno u današnjoj eri intelektualnog raslojavanja і stručne spedjalizacije da se srećemo sa sličnim modelima і koncepcijama u lakvim disparatnim oblastima kakve su nauka o prirodi і društvene nauke. Mi se ovde ne možemo upuštati u lakva pilanja, interesantna kakva su, kao što je ono o arhetipovima, o oskudnosti naäeg fonda osnovnih koncepcija і pribegavaju analogijama і si. U svakom slučaju, kao što ćemo videti, mitološko-religiozne (uključujući ideološke), naučne, političke і neke druge koncepcije,

odnosno motivacije, naiaze se prisutne u svim značajnijim teorijskim konstruktima koji se tiču "svetova", počevši od onog najvećeg, pa do parcijalnih tvorevina, sazdanih da zadovolje nečiji poriv za zaokruženošću, ili prosto neke posebne interese. Naše ambicije ovde nisu da od svega toga stvorimo neki novi sistem, kosmos, već samo da ukažemo na önjenicu da je velikih ideja malo, a "svetova" mnogo.

Trik kojim se koriste politički demijurzi mnogo je složeniji, Jer moraju da zadovoije dva "pomalo protivurečna" zahteva: s jedne strane, da bi opravdali svoj rasion d’etre, moraju imati iza sebe (istorijski) vakuum, ali isto tako moraju sebi obezbediti "istorijski legitimitet", koji je, opet, teško bez istorije zamisiiti.

MIT O SI VARAN JU Tema stvaranja Sveta ne samo da je prisutna u svim mitologijama sveta, već po pravilu predstavlja njihovo centralno mesto. U rasponu od naivnih fabula primitivnih mitologija pa do veličanstvenc alegorijske slike Hesiodove "Tbogonije" і elaborirane teološke sheme Kabale srećemo se sa varijacijama na temu stvaranja "prvog početka”. Jer mit (i ne samo mit) o postanju jeste pre a kt kreacije nego priča o sveukupnom nastanku. To je stvaralački akt par excellence, budući

da je reč o događaju koji u principu ne može biti u domenu našeg iskustva. Bilo da je reč o neortodoksnim mitološkim slikama, kanonizovanom mitu kao u Knjizi Postanja, spekulativnim filozofskim predstavama (kakve srećemo kod presokratovaca), ili manje-više elaboriranim modelima moderne kosmologije (tačnije, modcmih kosmologija), problem stvaranja je bio і ostao prevashodno sui generis teološkog karaktera. Dva su "rešenja" (nerešivog) problema stvaranja ex nihilo, religiozno (u širem smislu) і kosmološko-naučno u modernom izdanju. Prvo se služi trikom. Svet se (prećutno) deli na dva esencijalno različita delà, od kojih se problem nastanka na prvi deo (opet implicitno) ne odnosi, pa onda ovaj stvara drugi deo. Najveći deo modernih kosmologija (bitno materijalističkih) zadovoljava se izostavljanjem podele na "nesaznatljivo" і "ostatak sveta" і pripisuje atribute "boga" samoj materiji. Problem se tako rešava njegovim eliminisanjem. Trik kojim se koriste politički demijurzi mnogo je složeniji, jer moraju da zadovolje dva "pomalo protivurečna" zahteva; s jedne strane, da bi opravdali svoj raison d’être, moraju imati iza sebe (istorijski) vakuum, ali isto tako moraju sebi obezbediti "istorijski legitimitet", koji je, opet, teško bez istorije zamisiiti. O ovoj drugoj strani "revolucionarne medalje" bide reči kasnije; ovde ćemo navesti neke elemente "harizmatične ličnosti u determinističkoj evoluciji društva". Prvi čin je "teogonijskog" karaktera, koji bi se mogao parafrazirati kao "U početku Bog

stvori poluboga”. Mi se ovde ne možemo zadržavati na tome u kakvim društvima і pod kojim uslovima "narod oseća potrebu" za Despotom (ocem familije) і како ga nalazi. Sleđeđi korak je anihiliranje svega u prošlosti Sto bi moglo da bad u zasenak mogućnosti і postignuća Demijurga, utoliko temeljnije ukoliko je proälost bliža. Ova "kreativna destrukdja" može biti zasnovana na elaboriranoj ideologiji ("Svetom duhu"), ali ne mora (primer Hitlera). Ukoliko je ova "retroaktivna kreativnost" kombinovana sa aktuelnim fascinirajućim dostignućima, efekat je zaista upečatljiv. Drastičan (mada ne sasvim adekvatan) primer bio je kineski car Ćin Si Huang Ti, koji je spalio Konfučijeve spise і počeo da podiže Veliki kineski zid. U izvesnom smislu on je bio u pravu, bar u perspektivi: njegov gradevinski poduhvat vidi se čak sa Meseca, sa kojeg se Konfučije ne može ätati ni kroz teleskop! U svojoj (Nikomahovoj) Etici Aristotel citira Agatona: "Čak ni bogovima nije dano da mogu da učine da nije bilo ono što je bilo" (Što mnogi smatraju dokazom da nijedan od njih nije čitao Orvela). Kad se jednom stekne status poluboga, nije teško napraviti sledeći korak do "apsoluta", kada se postaje veliki ne zato što stvara velika delà, već je svaki njegov akt veliki, jer ga je napravio on. Time se stiče krajnji prerogativ božanskog: nepogrešivost, kao aktuelna, tako і u istorijskoj retrospektivi. Staljin je oterao u smrt (najmanje) deseti deo populacije koju je vodio u "srećniju budućnost", či-

Pojain vasione podrazumeva neku strukluriranost, čovečanstvo implicira "drustveno uredepje".

DEMOKRATUA DANAS

POLITIKA

13