Архив УНС — Листови странака

me je napravio zločin protiv sopstvenog naroda і njegove budućnosti. Hruščov je (bar delimično) oborio Staljinov "kult ličnosti", da bi zatim dao da se spaii čitava dokumentacija "Arhipelaga Gulag", uključujud imena žrtava, біте je učinio zločin protiv čovečanstva, zločin ргеша istoriji. Najtužnija stvar u svemu tome jeste đa su і "Veliki Brat" і njegov oponent sve to radili sa najboljim namerama! Staljin u ime budućnosti SSSR-a, Hrulöov za dobro komunizma. Sindom "demijurškog poziva" inherentan je Ijudskom duhu, і kao takav nije stran ni onima koji "služe u Hramu nauke". Srednjevekovni španski kralj Alfonso, koji se bavio (uspešno) і astronomijom, nije se zadovoljavao svojim aktueinim statusom "apsoluta", već je u jednom svojem spisu o nekim problemima planetarne astronomije zabeležio da je Bog, kad je stvarao Svet, pitao njega, mogao je ■da mu dâ neki debar savet. NeSto suptilniji primer aroganeije dao nam je AjnStajn, koji se (javno) pitao da li je Bog mogao da Svet stvori і drukčije. Dali je pri tome imao і neke svoje ideje, ostala je raina. Analogija (tačnije, kontrast) sa kraljem Alfonscm ostala bi nepoipuna ako se ne setimo da je isti Ajnštajn odbio ponudu da bude (prvi) premtjer novoosnovane države Izraela. Ali, da parafraziramo samog oca Tfeorije relativiteta, suptüni su putevi ljudskog mišljenja. Ali Ajnštajn jeste "stvorio" Svemir, pivi formaino konzistentan, zaokružen kosmološki model, zasnovan na njegovoj Opštoj teonji relativiteta. Bio je to statičan, bezvremenski і bezgraručan untverzum. Kosmos ne tako konceptualno prazan і trivijalno "neranjiv" kako ga nam je ponudio Engels u ’ADtidiringu", ali opet suviše prost da bi zadovoliio dolazede observadono iskustvo. Njegova vasiona bila je stalična, jer je on tako hteo, uvođenjem jedne hipotetične veličme, koja je obezbedivala nepromenijivost njegove vaseljene. làko, ako je Opšta teorija relativiteta büa naučna teorija, Ajnštajnov svemir bio je "stvaralački akt", utoliko ukoliko je pomenuta vetiäna (tzv. kosmološka konstanta) igrala ulogu deus ex machina. Ajntaštajnova Vasiona bila je koliko savräena, toliko і dosadna. Prvi koji je uveo promenu, a time і (globalno) vreme, bio je De Siter, dja se vasiona širila, počevši iz tačke prostomo-vremenskog kontimuna (relativistički konslrukt). De Siterov svemir imao je jednu malu manjkavosl - bio je potpuno prazan! Osai "prazninu" popunto je 1922. sot-jetski matematičar Fridman, dji dinamički, evolutivni model služi kao polazna lačka većine savremenih kosmoloških modela, làko je samo pet godina posle "sociološkog stvaranja sveta" počela homogena, sfemo-simelrična, determinislička vaseljena. Za razliku od Oklobarske revolucije (tačnije, kontrarevolucije, ako uzmemo u obzir demokratsku revoluciju Kerenskog), koja je obedavala (asimptomatsko) približavanje (idealnom) komunističkom druš-

tvu, Fridmanov kosmos bio je idealno savršen od samog počelka. Sa jednom malom tačkom sumnje početnom tačkom prostor-vremena, iz koje je sve (prema današnjim procenama) počelo pre nekih petnaestak milijardi godina. Problem je u tome što u tu tačku treba da stane materija, koja se pokorava, po pretpostavci, nekim zakonima, kao što u perspektivno idealno drušlvo treba da stanu živi Ijudi, kojima vladaju (osim trbušnih) і neke psihičke uslovljenosti. Kosmolozi su tražili izlaz iz ove neprijatne situacije (problem početnog singulariteta) u više pravaca. Prvo su konstatovali da u takvim uslovima beskonačno

velike gustine ne važe zakoni kJasične fizike, pa ni Opšle leonje relativiteta, iz koje je singularitet proizašao. U ovom "loncu" beskonačno visoke temperature "tope" se svi (determmistički) fizićki zakoni, sve je u neodređenom, fluktuirajućem stanju, pa і sami prostor і vreme. làko smo došli do (apsolutnog) Haosa, za koji smo znali još od vremena Hesioda. Analogiju sa sodjalnim revoluajama (gde se podrazumeva sam prevratničkl акр price tipa permanenuie revolucije" ostavljamo naivnima) wde пезето razmatrati. No ako і progutamo sve početne beskonačnosti і neodređenosli, ostaje problem na koji način je ovaj primordijalni haos prerastao u kasniju (pa і današnju) šireću, determinističku, manje-viSe lepo uredenu Vasionu? Kakvi su bili, drugim rečima, početni uslovi, како se to u teorijskoj fizici formuliše? I ko je (li šta je) slavio sve to u pogon? Tfeološki ili naučni, problem Prvog pokretača Aristotelovog trebalo je rešiti. Jedan moguâ odgovor dao je nedavno S. Hoking, svojim modeiom "bezgranične Vasione", tačnije Vasione bez graničnih uslova. Naime, svaki teorijski opis (ograničenog) fizičkog sistema mora da ponudi dve stvari: zakon kojim se sistem pokorava, formulisan obično matematičkim sredstvima, kao і početne (odnosno granične) uslove. Oba delà su Ijudski konstrukti, ali na različitom nivou; fizička zakorutost je opšti teorijski model, dok početne (granične) uslove postavlja korisnik teorije, prema datim uslovima, odnosno ciljevima. Karakter teorije, naravno, diktira klasu mogućih početnih uslova, ali unutar ove njegove brojne vrednosti su proizvoljne. Izabravši (ili konstruišući) jedan teorijski model, teoretičar se nalazi u ulozi Platonovog (ili Lajbnicovog) Demijurga, koji tvorevinu pušta u pogon, koja se dalje kreće prema

zacrtanom planu, tj. ideji. Dalja evoiucija sistema determinisana je teorijom, kao Sto je za Platona to realizacija preegzistentnih ideja. A prema Lajbnicu, da parafraziramo Agatona, dak ni Bogu nije dano da krši zakone logike. Za savremenu kosmologiju "logika" su zakoni konzervadje і principi termodinamike, a ideja vodiija Opšta teorija relativiteta, uz kvantnu mehaniku. Centralno pitanje kosmogonijsko nije da li je Prvi pokretač postojao, ved zašto se odlučio za ovakve podetne uslove (koji su nas đoveli ovde gđe smo), a ne neke druge, da parafraziramo jednog teologa u vezi sa Prvim grehom. Odgovor S.

Hokinga jeste njegov model, kojem podetni uslovi nisu ni polrebni - oni poslaju tako integrals deo teorije. Ako problem ne možete da rešite, najbolje je da ga eliminišete. Ukoliko ne možele ovo da rešite, najbolje je da ga eliminišete. Ukoliko se ovo rešenje drži, imademo paradoksalnu situaciju da znamo kako je nastao Svet, a da nismo u stanju da ut\Tdimo nadin nastanka mnogih svetova, kakvi su zvezdane galaksije, pa dak і naž Planetarni sistem. Ali ne treba biti pesimista, jer, kao to je gcrorio danski fiiozof Hefding, rešenja dolaze і odlaze, a problem! ostaju.

Danas je jasno da je ideolog "naućnog komunizma" operisao sa ideainirn ijudskirn jedinkama, u svoj svojoj cmoći ili beioći. Ü krajnjoj liniji, bilo je to manipulisanje sa arheîipovima manihejske provemjencije. Ljudi su biii ztl (i bogati) і potlačeni (i dobri). Drugim rečima, Marksovoj teoriji neđostajala je, jezikom savremene tlzike, rmkroskopska teorija", koja bi obuhvatala psihološki supstrat homo sapiens sapiensa і veoma deiikatnu prirodu "međuljudskih odnosa”, čiju je formalnu prirodu tako lepo ilustrovao Fon Nojnian u svojoj Teoriji igara.

Sindrom "demijurškog poziva” inherentan je ljudskom duhu, і kao takav nije stran ni onima koji "služe u Hramu nauke". Srednjevekovni španski kralj Alfonso, koji se bavio (uspešno) і astronomijom, nije se zadovoljavao svojim aktuelnim statusom "apsoluta", veé je u jednom svojem pismu o nekim problemima planetarne astronomije zabeležio da je Bog, kad je stvarao Svet, pitao njega, mogâo je da mu da neki dobar savet.

KOSMOLOGUA I IDEOLOGUA Da je mikrokosmos slika makrokosmosa, zna svaki astrolog. Znatno je teže naći vezu između naših predstava o mogućoj predistoriji і sigumoj budućnosti vaseljene (može і obrnuto), s jedne strane, і evolucije Ijudskog društva, s druge, čak і kada znamo da je "sve u dijalektičkoj povezanosli". Ideja Hegela tu nam nije od koristi, čak ni u Marksovom prevodu. Sigurno je da se teško može pobiti ideja da društvene okolnosti uliču na koncipiranje predstave o životu univerzuma, ali važi і obmuto. U svakom slučaju, od svakog prilza leško je očekivati neki koristan rezultat. Navođenje primera još je beznadežniji poduhvat, jer njih ima sa obe strane barikade. Ono što vredi

tražiti jesu neke metodološke analogije, і mi ćemo se ovde zadržati na nekim uočenim slidnostima. Podedemo sa društvenim iđeologijama. Mi danas znamo, sredom, samo za jednu zaokruženu ideološku shemu društvenog razvitka - onu Marksovu. Znamo і da je put oko komunizma poplodan dijalektidkim materijalizmom. ZaSto je taj put ispao tako dug (ili kratak, ako hodete)? Da li bi savremena istorija bila drugojadija da se autor "Kapitala" rodio posle Frojda і Junga, Fon Nojmana і Prigožina? Danas je jasno da je ideolog "naudnog komunizma" operisao sa idealnim ljudskim jedinkama, u svoj svojoj cmodi ili beloći. U krajnjoj liniji, bilo je to manipulisanje sa arhetipovima manihejske provenijencije. Ljudi su bili zli (i bogati) і potladeni (i dobri). Drugim redima, Marksovoj teoriji nedostajala je, jezikom savremene ftzike, "mikroskopska teorija", koja bi obuhvatala psiholoäki supstrat homo sapiens sapiensa і veoma delikatnu prirodu "međuljudskifa odnosa", diju je formalnu prirodu tako lepo ilustrovao Fon Nojman u svojoj Teoriji igara. Druga je stvar da li bi, naoružan arsenalom ovth antropoloških znanja, ovaj zagovomik delatne fflozofije dao prednost revoluciji nad sporim, to de redi prirodnim promenama. Nije iskljudeno da bi takav jedan prodomi um predvideo da bi revoiucija promenila same nosioce, kao і karakter nosüaca, modi i onih "pod stegom Partije" і odustao od daljeg takmidenja! Jedan Marksov nesumnjiv doprinos sociologiji, makar u smislu "kljuda za razumevanje Hegela", jeste pokušaj interpretacije istorije (o "predvidanju istorijskog razvoja" bide redi kasnije). A jedna od mogudih interpretacija istorijskih zbivanja na tlu Evrope za poslednja dva veka, interpretacija ko-

ju ćemo nazvati ekološkom (prema imenu autora danas populamog "Fukoovog klatna”), jeste iz đomena ezoterike. Nije li veliki protestantski konvertit samo hteo da izopačeno evropsko društvo, sebično і indivudualizirano, postavi za zajeđničku trpezu kumranskih Ne treba zaboraviti juđaističku tradiciju ideala "raja na zemIji" (Balkan sigurno nije bio pred očima biblijskih otaca), kao kontrast hrišćanskom učenju "zagrobne eshatologije". Devetnaesti vek nije bio svestan, u globalnom smislu, da je ono što se događalo na etičkosodjalnom planu imalo svoj presedan devetnaest vekova ranije, u praevropskoj Rimskoj imperiji, kada se hrišćanska grana odvajala od mojsijevog stabla. Razlika je bila samo u tome što je tada bila reč o teističkoj religiji, za razliku od ove

laičke, koju su propovedali apostoli dijalektičkog materijalizma. Ali pored ovog "antikopernikovskog" zaokreta, još je važniji onaj Marksov "galilejski skok" o filozofiji koja menja istoriju, platonsko-fašističko-(utopijsko)k omunističke provenijencije. Time je filozofska spekulacija ođ sociologije napravila eksperimentalnu nauku. Tone bi samo po sebi bilo tragično da nije od Marksovih sledbenika shvaćeno bukvalno, і da test da li teorija radi nije sproveden na grandioznoj skali (a da najpre nije probano na životinjama, kao što se zamera u jednom "neprijateljskom" sarkazmu). Danas eksperimentalna metoda nije strana sociologija "Zapada", na maloj skali, kao što se radi, na primer, u farmakologiji (zamislite testiranja "taladomida" u "planskoj privredi"!). Zvuä samo na prvi pogled paradoksalno da je u zemljama realsocijalizma sociologija kao takva (ako ignoriäemo "proradu marksističkog materijala”, od strane Lenjina і drugih prežvakala) proterana iz hrama nauke. Revolucija jede svoju decu, ali і roditeije! Za razliku od sociologije, koja je svojom agresivnom filantropijom usredla ätave generacije na dobrom delu Zemljinog Sara, suptilna arogancija moderne kosmologije beskrajno je bezazlenija. Ako se ideje "ravnozemaljaca" mogu porediti sa utopijskim, a model Fridmana sa naučnim komunizmom, slanje đanašnje spekulativne misli o karakteru svemira može se nazvati demokratskim, sa blagim primesama haosa. Fridmanovski model jednolične evolucije "iz tačke" elaboriran je u stotine varijanti. Pokazano je da je počelni singularitet neizbežan і da je sve moralo da krene iz ove primordijalne Crae rupe, te "crne ovce" moderne astrofizike. Štaviše, čitava vasiona nije niäta drugo do džinovska ста rupa, u kojoj smo zatvoreni za sva vremena, ako ne і duže. Na osnovu ovog srednog uspeha spekulativne kosmologije postavilo se samo pitanje da li je ova crna rupa otvorena ili zatvorena. Sredna okolnost da se na ovo sudbinsko pitanje može odgovoriti a da se iz rupe ne izlazi - treba samo utvrditi prosečnu gustinu ukupne materije u vasioni, što danas predstavlja centralni problem observacione astrofizike. Ukoliko se pokaže da je ova gustina manja od tzv. kritične gustine, svemir je otvoren і širiće se do unedogled. Dosadašnja posmatranja pružaju evidenciju da je aktualna gustina tek neSto preko 10% kritične, tako da klaustofobičari mogu mirao da spavaju. Ali situadja može da se promeni preko nod (u svakom smislu, s obzirom na radno vreme astronoma), і ako se pokaže da nevidljive materije ima dovoljno da se prevazide poslojeći hronični nedostatak materijalnih (svemirskih) dobara, širenje univerzuma skoro sigurno (ima tu nekih teorijskih "rupa u zakonu") ima ograničen domet і posle širenja do unedogled (ne zaboravimo - nema prostora izvan vasione!) ekspanzija staje і počinje povratak "zabludelog sina" u majku Cmu rupu.

POLITIKA

DKM (Ж RAT IJA DANAS