Архив УНС — Листови странака

ПАКАО КАПИТАЛИЗМА?

Сер Карл Поиер

За сцнјентлзам је карактерпстична пре свега вера у науку. Они који исповедају сцијентизам, нису научници. научник не сме да верује сопственој теорији. Мора према н>ој гајити кри гички однос, схватити да се свако може варати и да и његова теорија може да буде иогрсшна. Зато је наука неспојива са сцијентизмом. Сцијентист не схвата шта је го наука. * Такво схватање је веома важно. Води у нову етику, засновану на признању чињенице да не постоји посвећени, највиши ауторитет: ми себн непрестано допуштамо нове грешке. Наравно, морамо се трудити свом снагом да их избегнемо. Али бнло да смо лекари, инжењери, архитекте, планери пли политичари, непрестано правимо велике грешке. Морамо стално имати на уму да их треба по сваку цену избећи, али и то да их свеједно не можемо избећи. Ова свест је са моралног гледишта веома значајна, јер води у антиауторитативан и антитоталитаран став, у којем сами позивамо ближњег на толеранцију, јер ништа не знамо. Морамо се вратити Волтеру. Или Сократу. ★ У књизи Отворено друшшво и њеГови непријатељи поменуо сам парадокс толеранције. Неограничена толеранција нужно води ка губитку толеранције. Ако се толерантно понашамо према нетолерантним појединцима и ако нисмо слремнп да бранпмо толерантно друштво од њихових наиада, браниоци толеранције биће уништени, а са њима и сама толеранција. Не мпслим, ипак, да теорије које иропагирају нетолеранцију треба да буду у целини забрањене. То би било погрешно, ако постоје услови да се са њима боримо рацпоналним аргументима и држимо их у границама, уз помоћ јавног мнења. Друштво, међутим, мора имати право да их забрани, макар и насилно. Могуће, је, наиме, да они који заступају такве теорије одбацују дискусију и уче своје следбенике да на аргумен ге одговарају насиљем, песницом, па можда и оружјем. У име толеранције морамо дакле бранити право неголерисања незолеранцпје. ♦ Најбоље одбрамбено средство јесзх када сви схва ге да је отворено друштво драгоцена и скупа ствар. При том је одиста невероватно колико људи је заражено бесмисленим идеологијама, као реиимо оном која води у тероризам и у најгору неправду, при чему су жртве терористичких акцпја најчешће сасвим невине. Уосзалом, то сами терористи схвагају, јер исиоведају сзрашну георнју: Што горе, 10 боље. То им дозвол»ава да чиШ: најгоре зло, да 6п се могло развијаги оно „добро“. ♦ Рано сам схватио интелектуалну надутост маркснзма. Језнво је то ирисвојити форму знања чпји је задатак да жртвује живог ближњег, наглашавам, блпжњег у име догме прихваћене без критичке анализе, пли у пме сна којп се може испоставптп као неосз варив. Човек може да жргвује властитп жпвот неком пдеалу, можда п комунизму, алп пре него шго жргвује жпвоге другпх плп пре него ш го пх позове да гако нешто сами учпне, мора утврдпти да ли му његово знање на го запста даје право. Већ много година развија се пдеолошка пропаганда по којој мп, западне демокрагије, жпвимо у огавном свету. Ова пропаганда је лаж, коју зато греба порпиагп. Она, наиме, од многпх људп правп несрећне људе. То је пропаганда класне борбе.

Мп не живпмо у пдеалном свету. Алп то је најбољп п најправеднијп свет какав је пкада некоме пошло за руком да пзградп, пако у њему пма много грешака. Жпвпмо у најслободнпјем друштву које је икад постојало. Не казатп го јесте злочпн. Зашго онда наметати младим људима безнађе, онпма који други свет нису упознали, а историју једва да познају? ★ Апсолутно праведан свет никада неће постојаги. Неједнакост свакако постојн п прп том бп већина људи хтела да живи не само у слободном свету, већ и у свету једнакости. На основу досадашњег искуства, међутим, извире да се слобода и једнакост искључују. Изгледа да једнакосз треба увести путем насиља, што значп губитак слободе. Наравно, могу се предузети многе ствари да би се постигла већа једнакосз. IДон Сз јуарт Мил је рецимо предлагао промену закона о наслеђивању, у том смислу да свако наслеђивање буде ограничено, што би онемогућило гомилање великог богазства. Овај предлог никада није остварен. Лично не мислим да једнакост има толики значај какав сам јој некада приписивао. Ако нико не умире од глади, није важно да ли има неколико веома богатих људи. Зашто да не? Можда они користе новаи за добре сврхе. Ако вам се чине превише богатим, немојте их примећивати. Они свакако не чезну да се упознају са вама! Борба за једнакост садржи, иаравно, и елемент којн није превшџе симпатичан, а го је завист. ★ Сама замисао социјалног обезбеђења је изванредна. Ипак, мислим да су је искривиле политичке партије и бирократе који су је се дочепали. Можда и у најбољој намери да је развијају, побољшавају и стварају све веће благостање. У стварности, међутим, ова замисао довела је до неприродне ситуације у којој људи губе осећање одговорности према себи самима, према својим породицама, према осталима. Отуда питање: какав је смисао живота без ове одговорности? Много годпна сам био професор п констатујем да данас готово свп студенти имају стипендије. То је свакако изванредно, али мени се чини да цм нешто недостаје, наиме, осећање да се за своје студпје морају изборити. Можда је таква помоћ добра сгвар, али не смемо заборавити да сз варањем све новијих елемената социјалне помоћи одузпмамо појединцу осећање да је одређен цнљ постигао сопс гвеним сТlагама. Ово размпшљање морало би државп-заштитницп бпти подстицај да схвати како постоји нпз стварп које не бп требало да ради, утолико пре што ако иеко хоће да

урадп превише, онда то на крају ради лоше. Свака утопија у себи скрива уверење да живимо у паклу, у паклу капитализма. То се непрестано понавља младим људима. Најгоре је у марксизму то што чини индивидуу несрећном и незадовољном. Ако, међутим, погледамо основне захтеве програма који је Маркс написао 1850. године за будућу комунистичку револуцију, утврдићемо да су практично све мере које је предлагао бнле у капитализму делимично или у потпуности остварене, а поврх тога остварене су и мере, управо у области социјалне иолитике, о којима Маркс није ни размишљао. (Из интервјуа ЕхргеBBи“, 1981)

позив

привреднпцима п економис 1 има да нам пишу о одиста могућој помоћи не социјалној, него у запошљавању хиљадама људи које ће крах комунисгичке привреде и сзечај многих предузећа ускоро пзбашпи на улицу наравно, не очекујемо предлоге о даљем развоју самоуправне економпје, него о видовима реприваз изаиије и развоја привагне, наводно мале привреде у којој ће ови људи можда најлакше наћп месзо под сунием.

ПРИСТУПНИЦА

Присшупницу Демокрашској странци не морате исецати, можепие је фотокопирапш, за себе и друЈе присталице Дем ократске странке

САРАДЊА

Андреј Сахаров

По мом схвагању, данас је најважније прихватити се практичног задатка васпи гавања, како би се обезбедило да сви људи добију приступ тачним, историјски и политички објективним информацијама, у које могу да верују и које нису замагљене догмама и пропагандом. Овде греба узети у обзир да је у западним земљама совје гска пропаганда општеприсутна, да је та пропаганда и те како свесна својих циљева и веома промишљена, да су просовјетски елементи продрли на многе кључне позиције, посебно у средствима информисања. Хоћу поново да нагласим колико је значајно да свет постане свестан апсолутне недоћустивости нуклеарног рата, колективног самоубиства човечанства. Нуклеарни рат се не може добити. Неопходно је систематично настојање, али и обазриво, на потпуном нуклеарном разоружању, заснова-

ном на стратешком паритету у конвенцноналном оружју. Ако на свету буде нуклеарног оружја, мора постојати парптет н у тој врстн оружја, тако да ннједна држава не може започетн ограннчен нлн регноналнн нуклеарнн рат. Права безбедност је могућа само ако буде заснована на стабнлности међународннх односа, на одбацнвању политике експанзије, на учвршћењу поверења међу народима, на отворености н плурализму у социјалнстичкнм земљама, на поштовању људскнх права у целом свету, на зблнжавању капнталистичког и социјалистичког система, на њиховој сарадњи, н на координнсаном настојању да се решавају светски проблеми. (Из писма др С. Црелу, 1983)

СИНОВИ РУСИЈЕ

Ллександар Солжењицин

Већ више од седам деценија ми радимо тако рећи бесплатно. У породицн раде и отац и мајка, и њихова заједничка најамнина није довољна да исхрани иородицу. Њихов рад никада није био плаћен више од десетине до двадесетине стварне вредности. Остатак отима држава, да би могла да се наоружава и препада друге земље. Већ неколико генерација наших .гладује! То се већ приближава" физичком проиадању. Режим нас грује алкохолом. Жене носе двоструко бреме, које мушкарци не би могли понети. Рађац>е деце је у страшном оиадању, а пораст смртности дојенчади непрестано расте. Отровани смо физички и морално. Физички, зато што целокупна војна производња уопште не брине за заштиту животне средине. Нико не контролише до које мере су отровани вода и ваздух. Отровани смо морално, јер већ деценијама пумпају у људе комунистичку лаж. Све то заједно доводи људе до стања блиског духовној и телесној смрти. Ишчупали су нам из душе целокупну свест о нашој прошлостп, о нашој историји, а посебно о псторији последњих сто година. Историја последњег века је за комунисте нарочпто опасна, јер та је њихов непријатељ. Онај ко познаје историјска збивања пре револуције, за време револуцпје п после револуције тај се већ ослободпо од комуниста. Али комунисти пажљиво унпштавају све трагове истине, како не бисмо нпшта знали о себи. Да то овако илустру-

јем: када би, у време Стаљина, ухапсили у некој породици оца п мајку, одводили су малу децу у јасле и' мењали нм презиме. Деца више никада нису могла сазнати чија су, одакле су и каква је њиховатфошлост. Цео наш народ доведен је управо у такву ситуацију. Отето му је сећање на себе самог. Наш народ је као болесник на самртничком кревету. Морам рећи ла на почетку лажних мнтова о Русији налазимо и Карла Маркса. Маркс је изјавио да је руски народ, као гакав, „реакционаран“. Из тога је произишло: „реакционарна“ је цела руска историја, „реакционарна“ је монархија, „реакционарне“ су градиционалне руске представе, „реакционарна“ је већина руских личности, „реакцпонарна“ је чак и наша религија, православље. Једна од средишњих легенди јесте она о Октобарској револуцији. Ко проникне у сва.кидашњи ток фебруарских дана, у све подробности, у целу реалну ситуацију, одједномће схватити: управо је тада Русија ступила на пут анархије. Ситуација је била противречна у свим правцима. Невероватна историја седамнаесте године јесте историја самовољног пада Фебруара. Тадашње либерално-социјалистичке вође довеле су за пола године Русију до потпуне пропасти. Бољшевици су могли да преузму власт голим рукама, без икаквог напора. Кривицом Лењи-

на и Троцког и њихове сувишне опрезности, још су оклевали. Лако преузимање напуштрне власти отуда уопште није био никакав преврат. Не само да није било Октобарске револуције, него ни иреврата. Фебруар је пао сам. А легенда се наставља. О грађанском рату се сасвим неоиравдано говори само као о ра гу између срвених и белих. При гом је главни догађај био народни покрет отпора против бољшевика од 1918. до 1922. године, а губици у људским животима у том раз у износе, како је -било израчунато, дванаест милиона људи. Ја то називам променом састава народа. То је прва, стварна, непоправљива револуција: побијено је Дванаест милиона људи, и то према избору који је погодио најбоље. Али легенде се и даље стварају репимо, она да је Октобар дао земљу сељацима, а он им је ту земљу отео, и ону коју је сељацима дао Столипин, и ону која је припадала Руској обчини. Ми смо постигли главну победу над комунизмом: издржали смо толике децеиије и нисмо се заразили. Нигде нема идејне победе, оног масовног придобијања душа које су проглашавали и са којим су рачунали Лењин и Троцки. Духовно, ми смо се од њих ослободили. Физички, наравно, не. Зато су промене у нашој земљи тако тешке да се чини као да целокупан живот човечанства зависи од наше земље; целокупан ток живота на Земљи ђе се променити кад дође до промена у совјез ском режиму з о је данас главни чвор људске историје! Код нас, у Русији, ослањам се на онај сз епен просвез љења до којег је наш народ доспео п до којег се без сумње доспело и у војним круговима и у круговима власти. Цео народ а з о нису само милионске масе доле, него н поједини његови прииадници на важнпм местима, који заузимају кључна места. И тамо су синови Русије, п Русија од њих очекује да испуне синовљевску дужност. (Одломиџ из интервјуа Л. И. Соджењшџша америчкој тедевизији 12. октобра 1981. и ВВС-ију 3. фебруара 1979)

Петак 9. март 1990.

ДЕМОКРАТИЈА

17