Архив УНС — Село

Ђ O'ko ПАЈКОВИЋ: Стално усавршавање производне сарадње Друт Ђоко Пајковић секретар ЦК СК Црне Горе и члан Извршног комитета ЦК СКЈ, био је секретар за пољошривреду HaßipmiHOir већа Србије од 1961. до маја 1963. гО|ДИlне. Пре тога био ,ie председник Главног савеза земљорадничких задруга Србије. Из тог периода његове активне ангажованости на изградњи нових друштвених односа на селу, објављујемо овом приликом један цитат из реферата посвећеног развијању производне сарадње с индивидуалним произвођачима (који је одржан на Шестој редовиој скупштини Главног савеза земљорадничких задруга Србије, фебруара 1960.). „Иако су задруге у досадашњем периоду постигле несумњиво значајне резултате у модернизацији, псвећању производње и развитку кооперација, мора се рећи да је то оамо добар почетак и да нас у овој области производње у наредном периоду очекују велгики и озбиљни задаци. Све веће потребе у пољопривредним производима ради подизања животног стандар.да наших људи, удовољења повећаним захтевима индустрије и извоза, повезано с потребом даљег социјалистичког преображаја пољоцривреде, траже да се у развитку пољопривреде у наредном периоду још јаче оријентишемо на даљу интензификацију свих грана производње. још већу модернизацију процеса рада, на најширу примену нових техно-

лошких решења и научних достигнућа у пракси, а самим тим и на неопходну измену структуре производње. Само бржи развитак свих грана пољопривреде, а пре свега сточарства, може обезбедити стабилизацију, повећање и проширење досад постигнуте производње као и даље по!већање дродуктивности рада и дохотка у пољопривреди. Полазећи од тога да увођење модерних производних средстава у пољопривреду првдставља најбитнији фактор револуционисања и подруштвљавања процеса произ(Водње, као и од потребе повећања производње и проширења кооперације на све гране пољопривреде а и од потребе да се земљорадничке задруге оопособе за увођење нове технологије у производњу, нужно је да се оне што брже и комплексније опреме за савремену производњу и на површинама економија, и оних у кооперацији, било за поједине процесе рада и гране производње, било и за пољопривредну производњу у целини, водећи рачуна о томе да улагања треба да дају најбоље економске резулгате". Инж, Боужлав НОВАКОВИЋ: Увођење савременије технологнје На положају секретара за пољопри-вреду и шумарство. Извршног већа СР Србије налазио сам се од јуна 1956. до априла 1958. године. Најзначајнији догађај у то време мислим да је било доношење резолуције о перспективном развитку пољопривреде и задругарства коју је у 1957. години донела Савезна народна скупштина. Од 1957. године ми имамо у томе јасно постављену политику, која је обезбедила снажније инвестирање и у овој области привреде. У 1956. години укупно је у пољопривреду СРС инвестирано у основна средства 19.171 мил. динара, у 1957. улагања су повећана на 28.317 мил. динара, у 1958.

на 44.133 мил. динара, у 1959. на 65.708 мил. динара итд. Други моменат, који је логична последица снажније оријентације на улагање и брже развијање пољопривреде, повезано је са радом на уношењу савременије технологије у процес пољопривредне производње. У томе бих желео да истакнем само моме-

нат уношења у производњу семена високородне пшенице и хибридног кукуруза. Семеном високородне пшенице имали смо засејано у 1957. години само 300 ха, у 1958.

o‘ко 15.000 ха,, у 1959. око 176.000 ха итд. У исто време семеном хибридног кукуруза имали смо засејано 127.000 ха, у 1958. години 165.000 ха и у 1959. години око 316.000 ха. Употреба квалитетног семена захтевала је већу употребу минералног ђубрива, јаче ангажовање пољопривредних машина у обради земљишта итд. што је све чинило озбиљну прекретницу у уношењу савременијих елемената у пољопривредну производњу. Миленко БОЈАНИЋ; Револуционисање начииа производње Са дужности члана Извршног већа НС АПВ, одговорног за пољопривреду, дошао сам за члана РИВ НС НРС у јуну 1956, на место Мутаповића. Почетком 1958, када је спојена функција члана Извршног већа и секретара, постао сам и секретар за пољопривреду и остао на тој дужности све до краја 1960. године. Од 1961, после одласка друга Пајковића, поново сам био секретар до избора 1963. год. Миого је догађаја и успомена из оба периода које ћу дуго задржати у сећању. Пуно је фрагмената, тешких и радосних момената, који су живо у сећању чим се међу нама покрену разговори о пољоприврзди. Не бих говорио о детаљима, већ о процесу, ко!Ји се збивао година.ма, и чији смо учесници сви, на одређен начин. Реч је о процесу револуционисања начина пољопривредне производње. Преломни момгнти тог процеса били су у периоду 1957 1958. године. Кад данас о томе говорим, бојим се да ћу ипак понешто испустити што је важно рећи. Али, надам се, да ћу бар основне чиниоце споменути. Наиме, на темгљу нових системских решења (после административног периода), а нарочито на основу уведеног самоуправљања у пољопривредним организацијама и слободнијег деловања економских закона, затим утврђивања јасне аграрне политике, повећања улагања у материј а л н о-т е х ничк уоснову пољопривредг и, посебно, интензивне активности субјективних снага, почео је период бурног развоја пољопривреде. Нова, савремена, средства рада, многобројни кадрови, употреба нових сорта биља и нових репродукционих материјала револуционисали су дотадање методе производње. Откривене су дотада само наслућиване могућности прогреса ове производње. Истовремено се запажа полет у организацијама,

изградња наших научних и стручних инсти* туција, ентузијазам многих радних људи у пољопривреди. Као последицу овог процеса, почели смо бележити изванредно крупне резултате у приносима и укупној производњи. Касније је, због познатих тешкоћа, овај процес био успоренији. Убеђен сам да данас, на основу интенција VIII конгреса и даљих системских усавршавања можемо поново доживети брз успон производње. Нтола КМЕЗИЂ; Стварање бољнх услова за привређивање Поред овег ентуlзиlјаl3!ма, који човек уноеи у свој свакодневни рад, мене је, ипак, увек највише ркупирала борба за стварање бољих услова за привређивање у пољопривреди, како би она, према својим могућнрстима, могле више дати ћроизводњи; развијању кооперације и продубљивању односа између задруга и индивидуалних пољопривредних произвођача. Како год окренули, у свим етапама развоја за протеклих 20 година нисмо се могли ослободити таквог размишљања и оправданих захтева за изједначавање услова привређивања. Мислим да смо у протеклом периоду у пољопривредној производњи постигли озбиљне резултате. И баш стога што није био решен положај пољопривреде, убеђен сам

да су и ти резултати мањи од оних који су се могли постићи. Неоспорно је одушевљење увек расло кад су људи видели резултате свог рада, или, боље речено, кад су отваране могућности за јачање и стварање фондова. Чим су те могућности ограничаване, одмах је долазило и до сплашњавања ентузијазма. У таквом стању смо, ево, већ пуних двадесет година. Посебну моју преокупацију чини јачање земљорадничких задруга и развој кооперације. Резултати које смо постигли у. кооперацији, у задругама у којима је она стварно развијена, где су створена потребна материјална средства и где је повећан доходак и задруга и сељака, импозантни су и на та свим примерима се види како се наше село мења, како од запуштеног села и сељака постаје нешто друго, богатије, квалитетније.

|У ОВОЈ РУВРИЦИ О 20 ГбДИНА ПОЈЂОПРИВРЕДЕ I ГОВОРЕ ЉУДИ КОЈИ СУ СЕ НАЛАЗИЛИ ИЛИ СЕ НАЛАЗЕ НА I IЧЕЛУ ИНСТИТУЦИЈА КОЈЕ СЕ БАВЕ ПРОБЛЕМИМА РАЗВОЈА ОВЕ ПРИВРЕДНЕ ГРАНЕ: ПОВЕРЕНИЦИ, МИНИСТРИ И СЕКРЕ-IТАРИ ПОЉОПРИВРЕДЕ. НИСМО ТРАЖИЛИ ДА У СВОЈИМИЗЈАВАМА ОЦЕНЕ СТАЊЕ ИЗ ДВАДЕСЕТОГОДИШЊЕГ ДИНА- I МИЧНОГ РАЗВОЈА ПОЉОПРИВРЕДЕ, НЕГО ОНО ШТО ОНИ I I НАЈЧЕШЋЕ ЈОШ НИСУ РЕКЛИ О СВОМ ПОСЛУ. ПИТАЛИ СМО I ИХ: „ВАШ НАЈУПЕЧАТЉИВИЈИ УТИСАК ИЗ-ПЕРИОДА КАДА ICTE СЕ НАЈНЕПОСРЕДНИЈЕ БАВИЛИ ПОЉОПРИВРЕДОМ?" |

них доходака, тј. малИм учешћем личних доходака у расподели националног дохотка, и политиком ниских цена пољопривредних про извода. Имајући то у виду, као и диспаритет цена индустријских и пољопривредних производа, није се могло ни мислити о увођењу савремених на науци заснованих, индустријских облика производње у пољопривредну производњу. То је, управо, период у коме се у развијеном делу света најкрупнија, револуционарна, технолошка решевања у пољопривреди и пољопривредна производња преводе у све већој мери на индустријски колосек. Да би се пољопривредним организацијама омогућило да улажу у савремена средства за производњу, у 1965. години се уводе такозвани регреси на средства за производњу индустрије намењених пољопривреди. Врло често се ови регреси називају субвенцијом пољопривреди. Међутим, они, стварно, немају никакве везе са субвенцијама, јер када се упореди паритет цена ових и пољопривредних производа, тек тада се може оцењивати и видети да ли је ова економска мера помоћи другатва пољопривреди, у датим економским одиосима, субвенција или не. Ово је била врло важна економска мера кола је омогућила диуштвеном сектору пољопривреде бржи развој. Разумљиво, развојем, променама у политици цена, и политика регреса се мењала и прилагођавала новонасталим условима. Утица.l слободнијег тржишта пољопривредних производа, већа расположива средства друштвене за.lеднице за улагање у пољопривреду друштвеиог сектора у сврху јачања добара и задвуга, кредитна политика и све већа повезаиост са светским достигиућима у пољопривреди, допринели су томе да смо после опадања пољопривредне производње и стагнације врло брзо повећали пољопривредну производњу. Међутим, ни све ово не р и помогло да нису наступиле крупне промене на селу. Индустријализација земље ,1е у основи почела да решава аграрче пвоблеме, тј. проблем аграрне пренасељености. Огроман

трансфер становништва из села у град и про мена занимања у селу, као и напуштање пољопривреде, проширили су простор дејства друштвених организација и снага које носе унапређење пољопривреде. Отуда и после првих резултата индустријализације земље, који почињу да се испољавају од 1952. године, имамо од 1957. године значајан успон и у пољопривредној производњи. То је период у коме су економски услови привређивања у пољопривреди врло повољни, односи цена у индустрији и пољопривреди повољни, обавезе пољопривредних организација према друштву сношљиве, а кредити за проширену репродукциЈу на нивоу могућности апсорпциЈе од стране пољопривредних организација. И акумулативност пољопривредних организација је на висини. Отуда је и стопа пораста пољопчивредне производње у том периоду врло висока. Истовремено Је то иериод у коме се уводе високородне сорте и хибриди културног биља, млечна говеда, беле меснате свиње итд. НаЈвећи скок у механизациЈи пада управо у том периоду, као и нагао пораст употребе вештачких ђубрива и средстава за заштиту биља. Једном речи, то Је почетак примене савпемене науке и технике у пољопривреди. Носиоци проширене репродукције у пољопривреди пољопривредко-индустриЈски комбинати. пољоприврецна добра и земљорадничке задруге у том периоду су прерасли у крупне друштвене организаторе производње. Они су релативно проширили техничку базу и постигли велики напредак у поређењу са оним чиме су стартовали. Међутим, не треба се заносити да смо у том погледу отишли далеко. Напротив, тек се налазимо на почетку модернизациде и улагања у пољопривреду, па тек треба очекивати да се друштвена газдинства и задруге технички оспособе и за повећање производње, и за повећање продуктивности рада на ширем фронту. Једну од значаЈних мера економске помоћи пољоппивредним организацијама чини увођење премиЈа од 1957. године за квалитет-

ие беле меснате свиње за клање, товну младу телад и јунад до 36 месеци, као и премије за млеко и бројлере у последње две године. То је била озбиљна подршка друштва овој производњи, њеном унапређењу, и њеном сврставању међу врло значајне извознике меса. Политика ниских цена пољопривредних производа почела се напуштати од IV пленума Централног комитета Савеза комуниста, од када су настале озбиљне промене у односима цена индустрија-пољопривреда. Најновије мере отварају перспективу интензивнијег развоја пољопривредних организацила. Досадашња наша пракса и искуство показала су да је целокупно повеђање производње везано за друштвеноорганизовану производњу. Према томе, уколико више и боље технички и кадровски оспособимо пољопривредне организације, утолико ће унапређење пољопривредне производње бити опсежније и рационалније. Много пута се у разним политичким форумима констатовало да је унапређење пољопривредне производње неопходна мера за стабилније и убрзаније кретање напред целе наше привреде. Једна од најтежих ствуктурних диспропорција наше привреде се управо огледа у заостајању развоја пољопривоеде за укупним привредним развитком. Данас су створени услови да се пољопрмвреда убрзаније развија и ова диспропорци.lа одстрани. Мећутим, поред општих економских услова неопходна је и пуна мобилизаци,lа радних колектива пољопривредних оргаиизација. Прећени пут од 20 година. све теткоће, које смо савлаћивали, и успеси коlе смо постизали упућују нас на нова залагања. која he донети веће резултате и у пвоизволњи, и у продуктивности рада, па пвема томе и у стандарду запослених и перснективи опганизација. Један од подстрека на нова стремљења треба да буде и 20-годишв,ч*га „Залруге“ чи,lи ,1е допринос популаризаци.lи савремене социјалистичке пољопривреле значајан.

5

, l; . or ЗАДРУГА страна / Број 1034 —35