Архив УНС — Црквени листови

није ка Д би се тај глагол употребљавао% ском језоку, онда би морао гласити бадети, а. бде т и. Корену ст. словенском бт. д одговара српско ба д. Кад се на ба д дода наставак њи, онда добијамо адјектив б а д њ и. Бадње вече значи дакле вече, у које „бдимо*, у које смо будни, у које не спавамо, у жоје смо при себи, трезвени, у које пазимо. А б а д њ а к постало je од адјектива бад њ и наставком ак, који наставак супстантивује адјектив б а д њ и , по чему дакле б а д њ а к не значи ништа друго, него оно, које даje светлост, те поред чега се „бди*, поред чега је човек будан, поред чега пази, По ономе како себи Срби ба дњак граде, он значи Weihnachtsblock. Али к то видимо да кад бадњаку и изменимо облик, ипак може се и мора се звати б а д њ а к, као што смо по науци о основама ,6ву реч растумачили. Подајмо бадњаку и облик јелке, опет и јолка по српском је схваћању б а дњак. Каква нас дакле нужда гони да ми називамо бадњак јелком, која значи просто шумско дрво (Die Tanne). Је ли дакле умесно уводити руску реч јелку поред нашег бадњака, који показује узвишено схваћање бадњега дана, кад се поред бадњ а ка „бди а , кад је човек будан, трезвен, јер он даје сјајну светлост, која растерује мрак. Ја мислим да то не h.e више ником пасти на ум да бадњак замењује безначајном речју јелком. Треба дакле знати шта значи бадњ а к, какво Је узвишено значење његово и како му Срби наздрављају, па he се онда видети како су се љуто огрешили о српски народни обичај и о српоки језик, који хтедоше му име променити. То више не сме бнти, бадњак се не сме више називати јелком. При завршетку ових мојих неколико речи чујте драги читаоци како Љубомир Ненадовић. пише у овојој књизи о Црногорцима о бадњаку, па ћете видети, шта је бадњак, како се њему наздравља; па кад ово прочитате, знам да неће више ником паоти на ум да незнатиом речју јелком замењује узвишени по своме значењу бадтБак. Ева шта аата ТТћу^.тсггу Ненадовић. на стр. 61: „Године 1857 на бадњи дан, био сам у двору кнеза Данила кад су се налагали бадњаци на ватру. То је лепа свечаност. Било је преко педесет војвода иЈглавара. ЈСнез Данило погледа по свима, па онда ману руком на Стевана Перкова, да он први бадњак говором поздрави и на ватру положи. Сви смо устали на ноге. Стеван узе бадњак, зави га у струку и принесе огњишту. Кнегиња Даринка кропила је вином бадњак и бацала жито и лаврово лишће по њему. Стеван Перков држи бадњак и с њиме чудесно разговара; питао га: зна ли где је никао и где је порастао? питао га, је ливидиоиупамтио како се муче и гину Црногорци, да одбране овај аманет Српства. Казао му је да ће сада на јуначком о« гњишту куће Петровића у славу Хриотова рођења изгорети; па онда рече: »твоЈ ће дим у небо да се дагне, и када сјутра код сунца буде, нека му каже: да се и оно, у својој борби са помрчином, сваке ноћи одмара, а Црна Гора нигда!‘‘ Па онда благосиљајући Србе, а проклињајући Турке, спусти бадњак на ватру и викну: „Црногорцн, да бог да сјутра чули, да је Дервиш-паша са свом турском војском кренуо на Црну Гору!“ Та његова жеља брзо се испунила. После четири месеца по свој Црној Гори славила се велика победа на Граховцу, где је турска војска сва уништена.“ У Карловцима на бадњи дан 1884.

Јован Живановић.

БЕСЕДА НА НОВУ ГОДИНУ

ГОВОРИО У ЦРКВИ СТ. БЕЧЕЈСКОЈ МлаДбН Јосић СВЕПIТЕНИК. И опет један листак са гране живота нам отпаде, и опет нестаде читаве године у мору вечнооти ! И као све што се губи, тако се губимо и ми са земље, а за

ssJLOTdi долавн нов нараштај и динсе споменик минулих даnd на делима предака својих. Н божићна свећа догорела је на столовима нашим, и она је морала изгорети, јер на земљи се све губи, само је душа вечна. Па је ли плам божићне свеће заватио Душу нам љубављу према вери православној, то te да покаже време, то ће да покажу новз божићне свеће, нове Године, нове Цвети, нови Ускрои, И бадњак је догорио у домовма нашим, а је ли љубав породична сгрејала се на сгаришту бадњака, и то ће нови бадњаци, нове Године, нове Двети, си да покажу. И чесница подељена је воћ, и новац у њој добивеп је, и домаћин иокупио га и ва икону метнуо, но је ли сваки задовољан са комадом својим, није ли у коме мржња порођена са комада већег, је ли се усудио когод, да увреди светињу, да отме новац из руке добивеног, и то ће љубав наша међусобна са новим чесницама, са новим годинама, са новим Цветима, са новим Ускрсом дг покаже. И божићни колач по обичају српском преоечен је, и здравица домаћину испијена јо већ, аје ли обичајем тим загрејала се и љубав наша према народу српском, је ли се иопијеном здравицом напила здравица домаћину свију нас, владару светлом? И слава дакле божићна пређе, па јесмо ли се при слави тој сетила вечере кнез-Иазара, јеомо ли приликом том посмотрили добро лзца при вечери тој, је лн дспрво до нас одјек здравице, је ли допрла до нао претња Вука Бранковића, јесмо ли се сегили реке Ситнице и цркве Грачанице, јесмо ли се сетили петвековног робовања, па јеомо ли тада испијеном здравицом спремили се за одоуДом бој за владара, за државу, за име српоко? Но да у маогим кућама још наје пресечен божићни колач : чекају нову годичу, чекају воћу славу и весеље, спремају се за здравицу. И народ српски још није пресекао колач, чека нову весеље,„ придравља се за велику здравш(у домаћину с ; »ме владару светлом, снажи се за бојни ред, ставља се ма отпор ономе, ко му дирне веру, језик и име његово. И многи још од нас чека славу и весеље, и многн још чека, да му се разведри суморно лице, да му се обрадује тужно срце, да му се укреии вера, да му се разгреје љубав, да му се оствари нада са новом гсдином, те Д а дочека Цвети среће, да внди Ускрс живота свог. Нова је година, нова је нада: кек спадне дакле туга са срца, нек умукну уста навикнута на кукање нова година изазваће Цвоти слободе, среће и наиретка; а из мидиона грла орнће се глао: „најлепши је, најсвежији је Васкрса дан, ког милосрђе божанства свету даде за најлепшп дар.* Амин.

СВЕТИ САВА

Свети Сава био је трећи и најмлађи син СтеФана Немање и звао се крштеним именом Растко. Док је као дете у двору очином живио, дођу у двор неки монаси из Свете Горе, па између осталог разговора приповеде, како је красно место Света Гора. Гастку со омили то место и зарене се у срцу, тамо ићи. Што наумио, то и унинио. Пошто монаси оду, украде се и он један дан, казавши да ће у лов, па одбегне право у Свету Гору. Годитељи даду се у бригу за дететом. Газашљу на све стране улаке, да га траже, и ови га најпосле нађу у Светој Гори, док се јеш није покалуђерио. Но он их оно вене опије вином, и док су спавали, он оз замонаши и сутра дан им преда оотрижене власи и своје светско одело, да понесу његовим родитељима. Годитељи се јако ожалосте, кад разберу штаје Гаст-

4

)IE“

Бр. 1.