Архив УНС — Црквени листови

ко од себо учинио, но после им мило би, што се Богу на службу посветио. Из манастира, у ком се Растко постригао и добио име Сава, иремештен буде на заповест светогорског проте у манастир Ватопед. Ту га је сотунски митрополит поставио ђаконом и свештеником, а сврх тога још га је и за архимандрита произвео. Међу тии браћа његова, Стеsан и Вук, заваде се између себе због земаља. Распра ова њиова чинила је мчого зла у народу. СтеФана је скоро са свим истиснуо био Вук. У крајној нужди својој прибегне Сте Фан к Сави и замоли га, да их помири. Сава се тог посла прими радо. Спреми се и шхђе у отачбину, понесав собом мошти оца свог Симеона и положи их у манастир Студеницу. Том приликом на гробу очином помири оба завађена брата и тим поврати отачбини својој мир и тишину. За вечни спомен ово помире сазида св. Сава дивни храм Жичу на реци Ибру. У исто време постане он архимандритом студеничким, и наименује Студеницу српском ЈГавром. Пошто је неко време у Студеници пробавио, отисне се и опет на пут. Дође у град НикеЈу, у малој Азији. Ту је онда живио грчки цар заједно с патријархом, јер су Цариград држали ЈГатини. Свети Сава представи цару и патријарху, да би добро било дати Србији једног архиепиокопа, рођеног Србина, како би се благочастије међу Србима још боље утврдило. Цар и патријар саизволе на то, и баш њега истог наименују архиепископом српским, а патријарх Герман рукоположи га за таковог г. 1200. Св. Сава, као већ сад рукоположен архиепископ српски, предложи цару и патријарху, да ће sa српску цркву бити врло теготно, путовати у Никеју, кад би год столица српског архиепископа оотала празна, те ту очекнвати избор новог архиепископа; јер тај пут једно је врло дугачак, а друго: још је и опасан због Латина, који у Цариграду владаху, па за то да би нужно било уступити народу српском, да он сам себи бира архиепископа, који да се од српски владика рукополаже. И ово су му одобрили. Сад се врати св. Сава у своју отачбину. Боат ња*гов Сте Фан дочека га најсвечанијеГСв. Сава избере Жичу за архиепископију српску и ту се смести. Кад је ту први пут као епископ српски служио, приведе брата свог СтеФана пред двери светог олтара, помаже га миром светим, ца му после метне на главу круну, коју је од грчког цара донео, и пред целим народом ускликне: „да живи Сте Фан, Првовенчани краљ српски!“ Народ у радости те исте речи понови. После тога оснује св. Сава 12. епиокопија: у Захолмији, у Приморју, у Дабри, у Будимљу, у Раои, у Студеници, у Призрену, у Грачаници на Кооову, у Топлици, у Браничеву, у Веограду, у Ариљу. Међутим разболи се краљ Сте Фан, преда владу сину свом Радославу, покалуђери се и добије име Симон. Наскоро затим умре у наручју св. Саве, и погребен буде у Студеници баш до очиног гроба. Пошто је св. Сава краља Радослава лицем на ускрс на краљевство венчао и цркву своју добро утврђену вчдио, науми поћи да се поклоли гробу Хиотовом. Да не би црква српска у његовом отсуству без еаископа свог остала, постави место себе неког Ароенија и навезе се на море, Поклонивши се гробу Христовом и другим све* тим местима, врати се преко Свете Горе и Бугарске сретно у отачбину г. 1228. Народ је нешто незадовољан био с Радославом и зажели Владислава, најмлађег брата радосављева, за краља. Ов. Сава уважи ову жељу народну и венча на краљевство Владислава. И како је још нежењен био, испроси му за жену кћер Асена краља бугарског. Пошто се свадба сврши, обиђе св. Сава све епархије и сазида нову цркву у Милешевцу. Не прође дуго време, науми и опет пооетити гроб Христов. Овом приликом био је и у Александрији и походио све скитове у

Л1 Тиви. Свотло ваокрсеније провео је у Јерусаи отуд преко Цариграда дође у Трново, престолни град краља бугарског. Краљ и патријарх бугарски дочекају га сјајно, и ту на богојављеније одслужи св. Сава службу божију. Одма на неколико дана после тога разболи се, и осетивши да Ке умрети пошље напред у отачбину све скупоцене утвари и оделсде, које је у путу покуповао. Кад се последњи час већ приближио био, причести се и душу своју Богу преда 14 јануара 1237 годике. Краљ Владислав пренесе мошти његове у отачбину с великом свечаности и положи их у манастир Милешево. Одавде су годинз 1595 на ззповест Синан-паше пренешене у Београд и на Врачару спаљене. Место ово на Врачару заградили су побожни београђани тврдом оградом, која је г. 1716 још у целости била. Данас се за то место не зна. Толико се само зна, да је с леве стране Чупине умке било. Спомен св. Саве слави српска православна црква 14 јануара сваке године.

владпка Гаврило.

БЕСЕД А о поштовању ближњих.

ГОВОРЕНА ПРВЕ НЕДЕЉЕ БоЖИћЊИХ ПОСТА. ЛДБШ MOIO IГЛОТБ, И ШИII MOIO ЕрОВБ, во mhš пребнваехЂ и азв в’ немв. I. гл. 6, ст. бб. Драги Христијани ! Иравославна вера наша, која нас је данас тако лепо прикупнла да се победиоцу смрти, нашем преблагом Христу спасу, а примањем тела и крви његсве поклонимо, опомиње нао да се освете чувамо, а љубав братоку да негујемо. Јер је боље изгубати главу, нега своју огрешити душу. А онуваћемо се најлакше, ако науку преблагог нам спаса нашег, који је рад љубави наше и крстну смрт претрпео, свето хранимо. Ваља нам -jiyX)_TQi каа_ШМo_.o-ебе љубимо, ана« јуГ.и : да је Бог и његов св. закон благ извор, из којег сваки човек, као и цело човечанство живога и снаге добива. Лочујте његове благе речи, којима нао он сада позива: Ходите к’ мени сви који сте уморни и натоварени, ија ћу вас одморити. (Мат. гл. 11. с. 28 30.) Може ли бити веће радости, може ли бити веће утехе за човека, него кад га сам Господ на одмор позива? Приђи му дакле Христијанине и наћи ћеш покоја. Но незаборављај на његову ов. науку, која те учи : да нечиниш другоме оно, што ниси рад да теби други чине, јер само тако радећи, удоотојићеш ое милооти његове. А прави Христијанин увек и треба да пази, да ничим Бога не увреди; јер ево како он преко Исаије пророка њему непокорне опомиње: разорићу виноград мој, и претворићу га у пустињу, да трње и коров расте у њему, и заоранићу облаку да га ороои и одажди. Немој се дакле, христијанино, вар.ати, да ћеш се тим оправдати ако речеш : ja ако и мрзим ближњега, ал’ зато опет волим Бога, јер ево шта на то св. писмо вели: »Ако ко рече: Ја љубим Бога, а мрзи на брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега, кога види, како може љубити Бога кога не види?“ (1. Ј. 4, 20.) А није ли и највећа несмислица, да људи који су милосћу Божијом умом обдарени, те над свим створењима по вољи господаре, место да топлим и уордним молитвама за учињена им многа добра Богу благодаре, а они вољу његову, и св. закон његов газе, ближње опадају, св. цркву, ту једину храну душевну одбегавају, а тело и крв христову по више година не примају ?! Ал тако радећи, драги христијани, дочекаћемо: да место св. храмова тавнице препуне видимо! Јер без цркве и скромне побожности никад до умерености, благости, сниходљивости, једном речи: добродетели хришћанске доћи се не мо-

Бр. 1.

5