Балкански рат

Страна 3$

ВАЛКАНСКИ 1>АТ

број 3

КАКО СЕ 1РЕДЛ0 МН1 — Успоиенв једнога четннка —

— СВРШЕТАК Кад смо ушли у ућумат било је око 150 Срба и Турака. Међу њима мудир и газда Аксо Борисављевић. Ја и војвода сели смо један до другога покрај мудира, а Пајо одмах до врата у ћошак одакле се није ни видео, јер су га Турци опколили и нешто запиткивали. Тада војвода устаде са свог места и рече: — „Браћо, Срби и Турци, мене као и овога војника (показујући руком на мене) послао је командант јаворске бригаде, да вас упитам, хоће те ли се без боја предати победоносној војсци Краља Петра I или не?“ Турци се само згледаше па један између њих рече дрхтавим гласом: — Вала бива, ми ћемо се предати војсци краљевој али комитама нећемо никад, док је и један жив“. • — „И не треба да се предате комитама“ — додаде војвода, што код мене за мало не изазва смеј.

Мајор Илнја Раднвојевнћ освајач Прибоја

По војводином налогу они у том смислу и написаше писмо команданту и предадоше га њему. Сад се Турци почеше жалити војводи на комите како од њих не смеју изаћи иа вароши. Ту војвода начини с њима неку врсту уговора по коме је сваком слободно изаћи из ван вароши на своје имање, али без оружја, а исто тако је слобозно и Србима силазити у варош. За то време чула се око ућумата нека галама. Како сам с војводом био близу Прозора, ја видех једну гоми лу Турака. Један је од њих држао брзометкуу рукама, а Други су покушавали, да му је отму. Кришом сам мунуо војвоДу да му то ставим до знања, а своју бомбу, која Аш је била у Џепу на блузи још сам више извадио и ЧВрсто држао у једној руцч, а у другој шраф тако да сам је Па један секунд могао бацити међу нас.

Тада газда ЈГексо рече: „Ви Турци нисте никакви људи, овде сте на вјеру довели ове људе у ућумат и жа • лите им се на комите, а сад оћете на вјеру, да их побијете“. Ниједан не рече ни речи, а војвода се правио као да није ништа чуо. Како је овде било Турака изПријепоља и Пљеваља, који су дошли овима у помоћ па су се хтели вратити својим кућама, то су питали војводу смију ли ићи кућама и шта ће са оружјем. Мудир је предлагао да останем ја као војник српски да примам оружје док дође војска, чему сам се ја много обрадовао, али на то војвода није пристао, него је одредио газда Лексу, да он прима оружје и издаје цедуљице онима који предаду оружје и да може сваки слободно са том цедуљицом ићи кући. После тога вратили смо се истим путем на Јармовац задовољни својом мисијом. Наши другови очекивали су нас с нестрпљењем и кад су нас угледали, сви су нам потрчали у сусрет, те се изљубисмо као да се нисмо видели годину дана. С Јармовца је војвода послао један део чете преко Лима, други на Увац према босанској граници да чувају села од Турака до доласка војске, а ја сам с војводом и још једним четником отишао на Бању. После четири дана стиже и српска војска опијена славом и победама. Улазак у Прибој био је свечан. И мало и велико беше изашло да дочека војску. ЈБуди беху обучени у свечано одело а жене, девојке и деца са тробојкама око руку обасипале су нас цвећем. Општинско часништво изнело је команданту батаљона со и хлеб у име добродошлице. Клицању: Живео Краљ! Живела војска, није било краја. Интересантно је поменути, да су сами Турци обрисали и очистили касарну у коју ће се сместити српска војска. Војскаје заноћила у касарни, а нас су примили грађани на конак. Сутра дан сам, сад већ у оделу четника, срео мудира са једним Србином на улици. Пошто их поздравих Србин упита муд ’ра. — „Познајеш ли ти овог млацића". — „Вала бива чини ми се да сам га неђе виђео“ одговори мудир. Србин му објасни, да сам ја онај војник што сам пре неколико дана долазио с оним грађаниноч из Пријепоља. — „Па ђе му је војничко одело“ додаде мудир. — „Море није то војник, в*ћ комита, и онај грађапин то је његов војвода и да је онај Турчин гађ:о њих онда у ућумату он би бацио бомбу међу нас те би смо сви погинули, па ми не би било жао вас но нас што бисмо погинули од Србина“. Турчин се запрепасти од чуда и додаде: — Дп није била бомба, оно жуто што је вирило из џепа“? Ја му одгорих да јесте, а он процеди: — Ксмет божији те сви не изгибосмо“. Из Прибоја смо отишли у Нову Варош, коју је српска војска заузела на дан раније пред наш долазак. Нова Варош је варошица у једној планинској котлини. Има око 2000 становника и већином су Срби православне вере. По улицама је била маса света, која нас је поздрављала. Одушевљење је било неописано и сва је в грош била искићена тробојкама. На све стране чула се песма, која је означавала дан народнога васкрса.

„Балканскп Рат“ у идућим бројевима донеће ове занимљиве напиее: Ворба на Мрдарима, погибија поручника Поповића, од једнога командира чете. Заузеће Санџака, из бележака једног интолигентнога четника. Ноћ пред Гиљаном Последњи усташи - Васојеви1лп