Балкански рат

Страна 108

БАЛКАНСКИ РАТ

Број 1

Ка Пердарн — У коиитској чм Воје Танкосића —

Спрем'те се, епрем’те четници, Силна ће борба да буде. Задњи је дан пред полавак на граиицу. Настало журно спремаље. Прима се све што ће за борбу ту требати. Одело, муниција, бомбе и остало. Танкосић спрема своју чету на Косово равно. Стигосмо у Куршумлију и су гра дан одмох проЈгижимо на Мсрдаре. Неописана чежња обузимала је нас младе људе да прегнемо преко онс плаве планинс што сакрива од наших очпју Косово Поље. Посматрамо лабску долину, којом су ишли косовски мученици на Косово, па ево сада и њихови освстници. По нављајући историју негдашњег доба, премишљасмо шта ће сад да буде. Знали смо и осстплп да треба по сваку цену напред, нарочито ту, тим путем Мплошеву п ЈТазареву гробу. Сваки се радовао што је Танкосић туда провео чету. Путници, који су нас сретали, шапутаху занама, ал’ гласно, да смо и ми могли чути: ови ће ударити на најгоре место, на Арнау те, где Србина нема, ниједан се жив вратити нећз Но ми смо се силно радовали објавп рата. Рачуналн смо, ако иово случајно остаие маневар, опет би отишли да четујемо тамо. Дакле свакако у Турску. Догледали смо се са турским стражама. Као да су предосећали нешто. Не изгледају сад обесни; мучки спремају борбу, Танкосић нам прача о Арнаутима, њиховој психи, о борбама и нашој акцији. — Ми се наслађујемо, Слушамо свог омиљеног Воју. Кад је он међу нама све нам је добро. Шалу затури, говори о најозбиљнијим стварима, просто мораш да га волиш и поштујеш. Требало је проживети с њим неко време, нарочито у оваким часоВима и схватити тога човека. Великје он. По расту самомален. Карактер какав он носи, бистрина и схватање ствари, воља, одлучност и храброст, особине само Воје Танкосића, учиниле су, те је он поштован међу ндма и мио као нико. Нема његова четника који живот не би положио за њега. С њим свукуд. Та ми му песме певамо. Стратег је, организатор Гарибалдијева калибра. Однос свој према људима његовим зна тако подесити да би му други завидети могао. Он је наша мајка. И кад смо видели, да је и он с нама задовољан онда смо били као једна душа. Куд он оком, а ми скоком. Његова брига за нас и наша за њега до крајности се изводила. Требало је само бити ту. Ми се поносимо што смо с њим пошли. Нарочито, што је рекао, да ће чзтнике, који с њим издрже сматрати својим ратним друговима и да му је ова чета, чета одабрана. Што смо с њим даље продирали, све смо били поноснији, храбрији, идеалнији. Трећи октобар је показао да смо четници Воје Танкосића. Гинули смо на граничној линији српске државе као да нам је живот додијао. Идеја наша опилг нас је и скакали смо одушевљено у смрт. Воја је заузео велик фронт са мало својих људи. Држали смо три карауле: Мердаре, Дубницу и Васиљевац. Другог октобра по подне Воја је расподелио људе на те карауле са напоменом, да на сваки напад од-

говоримо. Дирљиво је било наше растајање. Ја сам остао с њим на Мердарима Легосмо у потпуној спреми. Пушке уза нас. Мистична је та ноћ била. Караула на граници, спремни чекамо борбу једна лампица у ћошку малко светлуца као да оплакује нашу сутрашњу судбину Нас два • три нисмо спавали. Ноја је мало прилегао алн опрезно. На Взсиљевцу иочеше, Чу се пуцањ бомбе. Ја скочих и ослушнух бољз Чу се и лруга. Казах друговима, а Впја ми рече, да још није време док непријатеч. већма не насрне. Кроз иола часа билм смо сви прел караулом у борби Воја нас опомиње да не трошимо мунуцију иагло до сутра. Оутра дан рано осетили смо Арнауте и Турке у непосредној близини. Вал,да су се обноћ привукли. Отвори се силна пушчана паљба. Наша војска још не учествујс, не добивамо иомоћ, јер није тобоже рат објављен. Арнаута је било много. Куљали су као из мравињака. Но ми смо их одбијали. Цели дан борба Пада се с обе стране. Граничари су наступили с нама. Сутрадан почсшс топови да руше карауле. Ми излетисмо на поље и учинисмо фаталан јуриш по покојног Милана Поповића. Храбри Милан Павловић - 1,1уле и остали официри с нгма по ред силних жртава осташе живи, али до крајности огорчени на превару, коју Арнаути према нама учинише. Наиме када видеше да ми збиља недамо да они повреле гра ницу и да идемо ка њима показаше знакове предаје, а после запуцаше. Ту су учествовала и нека оделења П и Ш-ег вука зато што на самој караули мердарској није било довољно четника и граничара, јер је наш фронт био широк па су били развијени десно и лево. Сутрадан Танкосић учини распоред. Узели смо један положај иза кара^ле и укопали се у земљу, чека’ући да Арнаути наступе, а почели су надирати. Ми смо се потпуно сакрили. Они би морали испод нас пролазпти бришућим положајем, а за леђима нам остаје 5—20 метара шумарак. Као да су Арнаути то и осетили, не смедоше напред. Напш су на левом крилу још водили очајну борбу. Они су се готово измешали са Арнаутима тако, да су ови запалили једно село наше. Но то није чудо, јер је снага била несразмерна. Освећено ’е све то. Нред вече ми се искуписмо са свих караула Од целе чете половине нема. На непријатељској страни је остало многобројних жртава и наступила је замореност, збуњеност и страх, те су до Приштине гоњени брже. Те ноћи након 53 сата борбе петог октобра увече добисмо хране и остало што нам потребује. Сутрадан крену српска војска преко границе, а ми узесмо лево крило шумадијске дивизије и дођосмо као победноци, први, напред војвода Воја, а ми за њим на Косово Поље .... 22. фебруара 1913 ЈафеТ Београд

№јор Војксш Јжоснћ