Балкански рат

Страна 98

БАЛКАНСКИ РАТ

Број 7

Пјеспа са Вардара.

Свану... Скопље трепти. . Мустај-беже, склони Мрак облака што је но челу ти пао... Побједу је ову нама Алах дао, Па његовој вољи и ти се поклони . Пружи руку! .. Ово душе нису јетке, Не отимљу шћери н-ити њима ћаре .. Ми дођосмо само у домове старе, У њима да мртве опојемо претке. . Под њиховим кровом давно било није Ништа до ли мемле да животе сатре .. Ми, жртава светих, носимо им ватре, На огњишта да нам смрзлу браћу згрије ..

Знаш ли? Пет вјекова, уз грактање врана, Ви за сестре наше ковасте ханџаре... Ми камење драго, сјај и адиђаре, Носимо им, ево, за вјенчаног дана. . Гледај! Ова земља ниђе бразде нема... Она у раздрту дршће одијелу... Ми ћемо је, беже, обући дијелу, У класове пуне златних дијадема... У њој нам је нико први царски ловор... Па и ти си само њеног стабла грана ГБезина су њедра била твоја храна, И твој говор то је наших дједа говор ..

Ваша срца бјеху зима што све дави И прождире као проваљена јама. . Ми у њима љето доносимо вама, Гдје свјотлила трепте и видици плави. . Мостар.

Па прегори мртву славу турских хорда, Под ловором љепшим Вардар гледа на те!... Беже! Шенлук чини!... Уз наше гранате, Нека јекне тво а кубурлија горда!... Алексл Шантић

Радован Тунгуз Перзвнћ - Нвввснњвкн: Ћетна Вукова — Роиан из цркогорског ратничког живота — (4. Он је инстинктивно прими прије, но перјаници и успјешеда понтају и ову незвану гошћу и непитаног раз говорџију уклоне. Књаз им махну главом да не дирају жене, наслони се десним лактом на пелијеж од шанца подуприје чело прстима, промиЈенн се у лицу, обори зелене очи у зелену траву, и замисли се. Наједном се трже, диже боцу према очима, мућну је и погледа скроз, принесе јој грлић устима, наже и гутну, па је потури поред себе. Затим се окрену Ћетни, премјери је од главе до пета, и прошета уза њу очима неколика пута. И што год је више посматраше, његов строги, дивљи, рисовски поглед постајаше мекши, блажи и сношљивији; док се у једна доба не осу неким топлим, пријатним, звјездастим сјајем. Сурове и злослутне му се црте на лицу и мрске по челу размакоше, а по окрај цима помодрелих му усана залепрша лахорски дах озбиљног, бла гонаклоног, владарског осмијеха. Махнувши руком на Ћетну, показа јој један камен према себи, и заповиједи: — Сједи! — Могу и стајат’, господару! А мишлим, е нијесам још толико остарала да не могу дворит’ старијега.. рече витешка старица. и поклони се па прилеће руци и кољену књажеву Књаз јој дозволи да га целива; па, и сам сједнувши на један крш, нареди поново да и Ћетна према њему сједе. Она, наравно, послуша.

Тек тада ће јој књач — Фала ти жено, и на заравици и на сјету! Фала ти од неба до земље! И бог нека ти плати за твоју заслугу данас, е \’ она. толико велика да. сам ја пријепуки сиромах да те прама њој достојно могу наградит’. Но дај ти мени причај сад: ко си ти, чија си и оклен си, старице? — Ја сам из Брдах, господару, да те бог живи! А, да простиш, жена сам покојнога ЈВука Брђанина, а шћер покојнога попа Орловића с Велестова. — Ти си зар то Ћетна, јад те наша’?! А познаје се ваистину, јер осим тебе никоме другоме тако што неби на-мпало ни басталоучињет’. А што ми с’ одмах не каза. чоче да не мислим што не морам? Чуја’ сам ја за тебе, божа ти вје ра, те доста; и баш ми је мило што сам те позна’. Но оклен чоче, о ’ден? — А изгереваља, господару, за војском. Досадило ми дома једнако чамињат’ на некијем главњама те, тун приђе нека дан, упртим торбу и понесем мало тајина некој ми ђеци што су о’ден у војску. А, жнаш, не могах одољег’ срцу, да их ка’ с' ово лије крв може бит’ јошједном под старос’ не виђу. — Гле! Па ти имаш синовах у мојој војсци? То нијесам знава’. Јесу ли ти колики? — Колики ћ’ и бит’, господару. Вет сам их, са срећом, и иженила. — 0! А у чијој су бригади? — У оној војводе Бошковића, господару. — Ваистину Ћетна ако ми ти велиш: да су ишта налик на те и да су се имало увргли на покојног им а гласитог оца, онда да их сад на ’ви час зовем преда се.

Марков Прилеп