Балкански рат

Број 7

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Страна 101

У своме победоносном полету српска војска се нијезадржала док није избила, преко непролазних гора и гудура, чак на море, на Адрију, док није остварила петвековни сан српског народг и жељу Старога Барда. Све што је на путу стојало остварењу заветне идеје српски ратник је својим грудима рушио и обарао, заливајући обилно својом крвљу ва ку стопу ослобођене своје Дедовине. Наша слика представљз једно село, које се предало српској војсци, па онда из кућа мучки иапало косовске осветнике. Ту је платило главом неколико наших хероја, а шта је после тога било показује слика, јер Србин је каваљер, пун човечности, према побеђеном непријатељу, али нема милосрђа према мучким убицама...

На Косову јс — мр! Када је снажнпм замахом скрхан отпор подивљалих арнаутских хорда на Мерзарима српска се војска трећеармије спустила низ ЈТаб на Косово, да покаје Косовске мученике, да освети Косовску погибију и оствари Косовску идеју, ослободи Српство испод турског јарма и оствари ВеликуСрбију' Цушаново царство. Још на Тенеш-долу и пред Приштином Арнаути и Турци су покушали, да задрже српску војску, али каква би то сила могла залржати српске батаљоне, када се ношени Косовском идејом нађоше на догледу Косова, које њиме ваља да покају. Непријатељ је претворен у прах и пепео, а онога дана, када је над престоницом Милутина Великог понова разапет поносни српски стег и Косово више није било тужно, јер је на мгсту орошеном крвљу Цара Лазе, Милоша, Југ Богдана, девет Југовића и свих других Косовских мученика, плотунима српских топова оглашен Васкрс Велике Србије, а опојане костп мученика Косовских и уједно царство Османлија, клји су наше царство ту пре више од пет векова сахранили. Нет векова Србин на Косову носио је трнов венац пун стрпљења и вере у Васкрс, који је ево и дошао. „Од Мрамора до сува Јавора, Од Тавора, побро, до Сазлије, До Сазлије на ћемер ћуприје, Од ћуприје до града Звечана Од Звечана, побро, до Чечана, Од Чечана врху до пданине, Све је српска војска притиснула.' Кољ до гоња јунак до јунака, Дуге пушке као чарне горе, Све барјаци као и облаци, А чадори као и сњегови, Да из неба плаха кигаа падне,

Ниђе не би на земљицу пала, Већ на гобре коље_ и јунаке... Нред том силом српском Турци су бегали главом без обзира, а где су и покушали да нам отпора даду горе су прошли но ми на Видов-дан 1Г39. Косово је очишћено од Турака и од Арнаута и на њему је - мир. Снег је покрио земљу крваву. Српска војска је заузела све стазе и богазе, а овде на сред поља Косова српска стража одмара се у тулбету, а пред њим одмарају им се уморни парипи, јер њих, крај све своје велике љубави према коњу, српски војник неће да уводи у тулбе, јер неће да га обесвети, неће да чине оно и то су Турци чинили с нашим светињама! У томе и јесте разлика између овог српског осло бођења поробљених земаља и косовског подјармљења српског народа. Данас тамо где су до јуче Срби били раја и робље нема више ни робова ни раје, ал’. ни господара. У Србији су пред законвма сви једнакиу не. гледајући ни на веру ни на народност. * \

нд ЦОСОВУ