Балкански рат

Страна 204 ВАЛКАНСКИ РА1 Нрој 13

Нашн јунаш

РЕЗЕРВНИ ПЕШАДИЈСКИ ПОРУЧНИК ! Крста Нлић СЈЈАВНО ПАО 12 МАРТА ПОД ЈЕДРЕНОМ Поред толиких жргава, које је наша храбра војска лоднела у рату за ослобођење наших саплеменика у Турској империји, пао је славно при освојењу Једрена у борби 12. марта ове године у јутру, под Једреном Крста Илић, резервни пешадијски поручник. Пок Крстародомје из Видровца, у срезу неготинском, а као порески помоћник неготинског пореског оделења и резервни официр пошао ја у бој д.а послужи верно заветној мисли Србиновој Погинуо је у рову код Јуч-Тепелера, погођен шрапнелом. За време опсаде једренске, као и за све време рата показивао је необичну храбросг. Био је ваљан у сваком погледу, честит и добар друг, те га сви познаници као и ратни другови јако жале. Сахрањен је у Мустафа Паши, на српском гробљу. За собом је оставио мајку, жену и другу родбину. Нека му је част, што је положио живот свој на олтар отаџбине! Слава му!

Из рширх ратава У наше дане кад се говори и пише оновим херојима не треба заборавити ни оне из ранијих ратова. Се^ тити се очева данашњих бораца значи показати да се заслуге јунака не помињу само док траје рат. Истина већи је број незнаних и непоменутих имена ксја су амонимно највише допринела победама; она се не могу сва ни изређати али то су они што су прославили нашу нацију. Пуно је, исто тако, данас старијих. скромних и мирних људи које сретате улицом као обичне грађане средњег сталежа и за које данашње генерације не знају много, најмање знају њихове јуначке подвиге и њихово ратовање. Један је од тих храбрих, скромних људи и Ђорђе Банићевић. Ове редове послао нам је један његов пријатељ и ово је први пут што се пише о томе честитом човеку, чији се син Милош борио јуначки на Скадру као официр. Банићевић се родио у Црној Гори, 1862 годинеОсновну школу свршио је у Рисну, у Боки Которској. Жељан да и даље учи, дошао је у Србију као сиромах

Ђорђв Банвћввић полицнски писар у пвнзији

дечко баш у време рата, те због тога није могао ни продужити школовање. У првом српско турском рату за ослобођење и независност 1876, Банићевић је учествовао као добровољац. Он је похитао као добар Србин међу првима и борио се јуначки са својим друго вима, све докле није подлегао ранама. Рањен је у леву руку при освојењу Зворника и за своје јуначко држање и храброст одликован је и златном и сребрноммедаљом. Рана му је брзо зарасла али му је рука остала дефектна. Банићевић је био 30 год. чиновник л за то време дотерао је свега до полициског писара I класе. То је српски чиновник који, за све време службовања, није био ни опоменут а вазда поштен, скроман и савестан. Ето то је живот једног повученог и скромног човека који живогари са својом пензијом и који је леп иример личне храбрости једнога борца који није тражио јавног признања,

Од Ешш ДО — Утибци једног војннна другог прекобројног пуна Ф) б. Вовембра, водила се очајна борба на Српачкој КбСи, коју је водио један батаљои, коме је командир пеШадијски капетан Милан II. Стефановић тешко рањен у пајжешћем окршају, те је застуиао командира М. Рајковић п.поручник, који се и одржао целога дана; Рајковић је овде показао чудо од јунаштва, он је са бомбама у руци, сејао смрт на обе стране, али ииак пијемогао одолети много јачсј сили; и ту је јуначки погинуо за слободу своје потлачене браће. Како је овде требало пресећи одступницу Турцима, који су се повлачили ка Ресну, то је једна здружена бригаДа, под командом Боже Јанковића, која се састојала из два пешадијска пука, две брдске батерије, два митраљеска одељења и једног ескадрона коњице, пмала борбу пуна два дана и две ноћи, све у води стојећи, трудећи се; да одговоре свом задатку, који им је био постављен; турска војска се повлачила друмом, у најбољем реду наши су покушавали неколико пута да их задрже, ади