Балкански рат

ђрој 13

Страна 205

У СЛЕИЦИ И РЕЧИ

Крај Бкадарског Језера

Цриогорцн но тргу У Внр-ПРЗОРЈГ

у томнису имали успеха.јер је ту било око 20.000 Турака, који су се очајио борили да се прсбију, да одстуне ка Ресну. При том пробијању турске војске, рањен је Вејислав Пејовић, каиетан I класе, којн је 20. новембра од задобивених рапа н умро у Битољској болнпц*д па после пренет у Неготин и тамо сахрањен, 17. дакембра. Наше су жртве биле огромне, али и турске, много веће, јер је ту између осталих погинуо и сам Фети пазпа, баш код саме Ђавот карауле, а одатле је пренет у Ресан, где је са највећим почастима погребен у ресанском грсбљу. Наше власти како су ушле у Ресан, одмах су утврдили идентичност Фети паше, а .ја сам дознао од грађана, да су им војници причали, како је Фети погинуо јашећи, да га је један залутали куршум баш у главу погодио, па је са коња ко свећа пао, и на месту остао мртав. Кад се баци поглед на Српачку косу, још из далека види се огроман крст, који показује где су сахрањени јунаци, где су сахрањени они, који су се борили за слободу своје подјармљење браће, те за ту слободу евоје браће, жртвовали и своје животе. Велики крст иоказује заједнички гроб 2 официра и 79 војника, дакле 81 јунака, што јуначки изгинуше на Српачкој коси, при задржавању турских трупа, које су гледале да измакну испред српске војске, која имје толике јада задала, Журили смо да стигнемо прве редове, те остависмо ове, који су нам донекле давали објашњења, да се приближимо неким од нознаника, који би нам још боље податке о битци дали. На 10 км. од Битоља, налази се лепо и велико село Кожани, које те пламен прогутао. Наша војска имала је за задатак да заузме један велики мост, којеје у непосредној близини села, а одмах сниже једне турске куле -- карауле. Она је то и извела, и ако је била изложена јакој артиљеријској имитраљеској ватри, турске трупе су се повукле у правцу села. Наши су наступали за њима и дошли и у село, у ком су нашли на отпор самих становника, који су хтели задржати наше трупе, док се турске не удале. За то је селоЈи отрадало, сравњено је са земљом, Залазимо све више и више у гшанину, пењемо се све више и више. Диван је поглед са овог дела пута на наше положаје, са којих су тукли Турке, који су се овим истим друмом повлачили ка Ресну. Од наших шдација, до друма има најмање 7 до 9 км., те зато

'I) Црне Горе

Црногорцм на аабару

наша артиљерија, која је била овде да Турцима одступницу одсече — пољско, иије могла Турцима много квсра нанети, јер пије ни добацивала. Дођосмо и до места, гле је погинуо Фети паша; на седлу, на највишем врху, одакле се пугатамо ка Респу,налази се кула, зидана од самог камена, на којој и пема прозора; све мазгале за пушке, одакле се може лако наћи она.ј који се ка караули креће, а љнма у караули само добар топ може нахудити. То је са леве сгране друма; са десне се пружа низ куће, које су служиле свакако за станове, штале и т. д. све то је порушено, сравњено са земљом. Ту сам видео колико су јаке те њихове карауле; види се на зиду, како је митраљез дејствовао, маса рупа, алп је само цигла иробушена а до камена није ни допрло. Ветар грозан, зима ужасна, снег пада, још је то срећа, што бије у леђа, те нам снег који пада и није толико несносан. Пођосмо низ брдо, да се после хода од једно сат и по, нађемо у једној долипи, која је веома подводна, тако да је друм нг неколико места пролокан, и водом прекинут. Срећа је у томе, што је јака хладноћа, те се вода смрзла, те се полако преко леда може прећи. Указа нам се и Ресан. После пола часа хода, били смо у једној бедној, прљавој турској касаби, за коју не бих ни једно обично село дао.Улице тесне,прљаве, локала за иреноћишта у опште нема, топле собе нигде, те онако промрзли и уморни, почесмо роптати већ и на Бога, гато нам у овој невољи не помаже. Где год се окренете војска, на свакој кући види се записано да има у њој војске, све ]е заузето, ми ћемо канда ноћити иод ведрим небом, на овој злој зими. После хода од пола сата по вароши, наиђемо на једну жену, која нам понуди да код ње одемо да се огрејемо, одморнмо: „Јесте ли озебли, јесте ли се уморили моја драга браћо", ословила нас је жена Стевана Дорјевића, и повела у свој стан, који се налазио у непосредној близини. Као да ју је Бог послао, упутисмо се за њом, и ево нас у соби, које није баш тако топла, али у којој је ииак далеко пријатннје, него напољу. Велика соба, до половине асура, у половини душеци, ћилими и тениси, а около јастуци, у средини зида, баш спрам самих врата камин, на коме је ватра пуцкарала. Скидасмо обућу, поседасмо око камина, и почесмо сс полако грејати, и оживљавати; (Свршиће ее).