Балкански рат

Број 18

Страна 287

У СЛИЦИ И РЕЧИ

Како осећа Ороче са Косооа 21. априла 1912. год. пошао сам из Скопља на Косово да у манастиру Грачаници видим Ђурђевски Сабор и побележим песме које се о Ђурђев - дану на Сабору певају. У Липљане воз стиже око 10 часова пре подне а одатле се иде на колима, пешке или на коњу до Грачанице. Ја радо пешачим, али овога пуга, и преко мога обичаја понео сам више ствари но обично, а тако исто и мој сапутник г. М. Боројевић, наставник цртања у скопској гимназији, понео је велики апарат за сликање, те чим смо из воза изашли, потражисмо кола или коње, али немогасмо добити, јер нигде, ни у селу, ни у целој околини не беше ни коњчића пошто су тога дана били избори за поверенике, и сва кола и коње власт је заузела. Не остаје нам др.уго већ пешке. И ако обојица добро пешачимо, тешко нам беше ствари носити. Замолисмо неке сељаке из Гуштерице и Добротина да нам ствари понесу, али несмедоше, јер се морало проћи поред арнаутског села Коњуха. — На велику молбу нашу један сељак Стеван прими се да нам сгвари понесе те кретосмо Грачаници. Ишли смо према Гуштерици уз реку Јањевку и тражили место где ћемо је прескочити. Газили смо блато и наводњена места а сељак никако несме да пређе реку док не пређемо село Коњух. Тек близу села Ливађа, остависмо Коњух с леве а Гуштерицу с десне стране, пре!)осмо Јањевку и упутимо се право ливађској школи, која беше још недовршена. се У Ј е Д Н0 Ј к ући, некој врсти ееоске механе, одморисмо и ручасмо а мало после кретосмо за Грачаницу која је одатде удаљена једва један час. Кад из села изађосмо, сеоска деца, мушка и женска, чуваху оно мало стоке, што раја може да држи и радознадо нас посматраху. Један дечак, највише да је имао 7 година, гледаше нас упитно својим паметним очима, Ја га ослових: како ти је име ? — Бранко, — беше кратак али јасан одговор. — Идеш ли у школу? питам га даље. — Идем у први разред — одговори он. — А је си ли ти Србин? — Србин сам . . и овија су све сами Српчићи одговорн он с поносом и показа руком на осталу децу. — Е кад сте Српчићи, и тако добри, ево, даћу вам шећера, — извадим из торбе неколико комада чоколаде и разделим, ■— Хвала ти! — рече Бранко . . и наједаннут, као стидећи се обори очи, у лицу поцрвене и бојажљиво ме упита : — Имаш ли српску пару? — Што ће ти ерпска иара? упитах га. — Па, хоћу да видим Кра.ља српског. — И ми хоћемо! заграјаше и друга деца. Ја претурих све џепове и, као за инат, ниједан српски новац неимадох код себе; а да бих и жељу ових срп чади испунио, покажем им једно писмо на чијем куверту беша марка од 0 25 дин. са ликом краља Петра Деца жељно и радосно посматраху лик Краљев, а кад писмо хтедох узети па да пожурим за сељаком и ко легом, који беху доста одмакли, Бранко ме погледа некако чудновато замоли да му дам писмо да још једанпут види српског краља, и кад писмо беше у његовим рукама, побожно се прекрсти, пољуби краљев лик, притиште цело писмо на своје младо српско срце, и — побеже далеко од мене а остала деца за њим. Изненађен, викнух, да ми писмо врати, а слику нека задржи, али он трчаше све даље. Знајући да у писму нема ништа друго сем породич ■ них мисли, нисам гонио малог лопова, али сам се радовао његовој радости, што ће сва деца знати да он има слику српског краља. Срећан је онај српски ратпик, који је на ово Српче на Косову наишао. Цвтар В, Нлнћ.

Какав је српскк војннк — Српсиа ппеиенитост. Пред предају Једрена учестала су бегства гладних турских војника из Једрена, к нама. Бедно су изгледали, измучени, гладни турски војници. Наши војници су били пуни саучешћа према несрећи ових јадника и делили су им свесрдно и последњи комадић свога тајипа. Једнога дана пребегла је читава гомила турскнх војника. Наши спроводници дали су им све, што су од јела ири себи имали, али ипак није стигло за све. Једаи од глади већ изнемогао турски војник једва корачајући, молећивим гласом завапи једном српском војнику: — Екмек ! Екмек ! — Немам, бре, дао би ти, али сам све другима раније раздао. — Екмек ! Аман ! Екмек ! Џанум ! Гастужи се српски војник над јадом свога непријатеља, па жалостан што му не може помоћи застаде узе Турчина за руку и откоичавајући блузу дозволи му, да га претресе, да се и лично увери, да нема ни коре хлеба. Гладни Турчин, заборавио на свој положај, па прими понуду и на сред улице у Мустафа Ј1аши поче претресати српског војника, свога спроводника. У” томе наи!)е један бугарски војник и не схватајућн племенитост српског друга, а зачуђен куражју Турчина, ириђе овоме и кундаком га тако немилосрдно удари,да је на месту пао и би га ту мртва оетавио, да српеки војник не скочи и не учини крај зулуму. — 0, Србине, како је велика душа у тебе! Како могу бити ноноеан, што сам Србин и што командујем оваковим ратницима! рече свом а!)утанту наш 1)енерал Рашић, који је еа прозора свога штаба био сведок српске племенитости и бугарског немилосрђа. Разоружш Арнаута — Како Ирнаутн крнју орушје Са купљењем оружја од Арнаута у Старој Србији ишло је свакојако. Многи су сами донели и предали, али нико није веровао њима, већ је власт наредила претрес станова. Али ту су Арнаути дали отпор. Мусли манске куће опкољене високим зидовима биле су врло згодне да се из њих напада. Чим би се ко од четника или војника појавио кроз капију, Арнаути су из куће пуцали на њега. На тај начин изгинуло је доста наших, али су тврдоглави дивљаци за то добијали достојну награду. Из једне куће, у коју војници уђоше да покупе оружје, изнесе неки Арнаутин мартинку и предаде је војницима, уверавајући их да више нема оружја. Војници не верујући његовим заклетвама, уђоше унутра, и у соби нађоше жену, која се превијаше од болова. — Шта јој је? запиташе војници пажљиво. — У другом је стању, па се ето толико већ мучи, -- не може да се породи. Један од војника не поверова то, него подиже поњаву на којој је жена лежала, кад се, на запрепашћење његово, указаше три брзометке. Арнаутин видећи да је ухваћен, стаде преклињати да га не убију, а жена за час скочи потпуно здрава и као бесна поче арнаутски запомагати. Но војници се не дадоше збунити, већ их обоје одведоше пред ратни суд.

Продавци се моле да одмах пошљу обрачун за мај.