Балкански рат

Страна 390

БАЛКАНСКИ РАТ

Врој 25

]упа спрт рака 1едеа>ка — јунак са Бјеннце; н Векограчнка славно пао иа Власннн

П ШАДШСКИ КАПЕТАН I. КЈТАСЕ 1- НБДЕЉКО III КОМАНДаНТ 3 БАТАЉОН, 3 . ПРЕКОВРОЈНОГ ПУКА, СЛАВНО лао СТрЕШЕРУ. У очи закључења примирја херојском смрћу пао је 16. јула на Стрешеру вигае Масурице рођени јунак Не лељко Милић, капетан прве класе и командант онога храброга батал>она, који се онако славно понео при заузећу Сјенице, о чему смо опширно пиоали. Капетан Недел,ко највише је допринео пиду Сјенице, а на челу свога батаљона овај неустрашими јунак први је улетео у тврди Белоградчик и ва његовим бедемима прва је нобио српеку заставу. 0 томе једноме своме иријатељу јавља ппсмом И8 Белоградчика ово: „Да ти јавим за мене најрадоснију вест — наравно као војник и за батаљон којим командујем. Данас (9 јула) у 8 и: по часова пре подне, а носле тродневне борбе пред тврдим и гордим ћелограчиком са мојим батал.оном нрви улетих и побих српску заставу, са врло мало жрта ва мојих војника, а са непријатељским бугароким врло много. ; 11љеп огроман. 1 * Иосле сјајног успеха на Белоградчику нашао се њег'ов пук на Власиии, на коју Бугари великом снагом и силним налетом већ одавиа и увек без успеха наваљују. Капетан Недељко са својим батаљоном држао је једну врло истакнуту тачку. Одбрана те тачке поверена је њему, јер је његов командапт и сам јунак, Грујин син, зиао да ће нажалост несуђени мајор Недељко положај одржати,

јер у његовом војничком речнику није достојала реч „пе могу“. а још мање — одетупање. Нет иута су Бугари далеко надмоћвијом снагом наваљивали на батаљон Недељков, али храбри Ужичани и Дринци, угдедајући се на свога команданта, не попузнуше. Они су стојичком мирноћом гледали смрти у очи, али нред 1 вом вису устунули. Ба л-ало је за Част Отаџбине мрети. То није тешко било капетану Недељку, јер је он живео само за то, да као јунак падне у одбрани Отаџбине Његови војници гледајући неустрашимога свога команданта увек пред собом, увек у првом борбеном реду, и сами су с презрењем гледали смрти у очи. И нико се смрти није бојао, То је био пе баталшн смрти но батал.он бесмртности. — Јунаци, ми овај ноложај морамо одбранити или на њему кости оставити. Не зажалите животе, јер ко славно за Огаџбину падне вечито ће живети! кликнуо је Недељко када је био тренутак у коме се ломило у душама ратника. И нико да попусти. Ови су били као електризовани не само речима но и делом свога комапданта. А он за страх није знао. Такав се родио. У српској војсци, над којом нема војске на свету, нема ни једнога који је лакше и радосније умро по што је то учинио славни капетан Недељко. Четири пута Бугари су наваљивали огромном снагом на батаљон Недељков, али Недељко нопустио није. Сва четири нута их је јуаачки сузбио и силно одбацио натраг, с огромним губитцима. Пети напад био је тако силан, да је изгледало да ће успети. Но ни он није успео ништа више до то, да славног бранича српског положаја капетана Недељка нестане. Навала Бугара у нетом нападу бала је страшна. Недељко је располагао малом снагом према броју противника, али ако није имао велику војску имао је велико срце и победио је — смрћу својом. У критичном моменту капетан Недељко, не осврћући се на кишу од непријатељских зрна, ношен силином својих српских осећаја и војничких врлина, летео је као лав од једног до другог војника у нрвом борбеном реду соколећи их, да кстрају у борби, чији исход мора бити српска победа. У моменту када је изгледало, да ће Бугари огромном снагом успети у својој намери једна њихова граната разнела јз каиетана Недтљка. То је борбу решило у српску корист. Војници су били избезумљени видећи како испред њих славно паде њихов командант. У томе тренутку победа је била на иашој страни. Да добијемо ту победу морао је пасти капетан Недељко, нека му је слава! Свој, драгоцени српској војеци живот скупо је откупио. Положај је одржао, Бугаре је сатро, а свој .живот откупио стотинама бугарских. Капетана Недељка упознали смо када је зимус долазио у Београд да се жали. што је запостав.љен. Према њему ;је тада учињен грех. То му је признао и министар војки ђенерал ВЈжановић, али није стигао да ту грешку исправи. Недељко је отишао рацо у смрт, али с раном у срцу гпто му се не признадоше за живота заслугс. То је био трунви официр, одличан питомац подофицирске школе, који се саомообразовањем толико оспособио, да је био не само одличан официр, што су му старешине вазда признавале и у миру и у рату, но и врло образован човек, за кога се иикад не би могло рећи, да није школски официр. Није имао никаквих људских порока, а војску је волео свом љубави своје илемените душе. Од првог дана када је на себе навукао униформу уживао је љубав старешина и безграничну оданост потчињених. Војницима је био и отац и мајка. — Хи.љадама добрих срдаца искрено ће проплакати, када чује за јуначку смрт јунака Не дељка. За заслуге у српско-турском рату одликован је златном медаљом за храброст, али га је часгољубље пекло, што је и безразложао и противзаконо изостављен из унапређења, ко,е су добили и они, чије груди не краси златна медеља као доказ храбрости пред непријатељем. ТраЖио је задовољење или уважење оставке. Енергија с којом је изишао лред министра показивала је, да Недељко није обичан човек, но јунак, који је за част готов све жртвовати. За неколико дана, управо за неко-