Београдске новине

Br. 96.

Uskršnji prilog „Beogradskih Novina".

Str. 3.

Bora Stanković:

Gjurgjev dan.

uledam živu, tesnu ulicu, ogradjenu visokim /idovima, s v&likim kapijama i razgranatim drvečem, koje se pruža, te je ki f ti zelenilom. Slušam viku drugova, gde me zovu, da idemo na reku i sečemo zelene vrbe. Viđim majku, lcako pogurena ide po bašti i bere razne travc, pa sve to s uskršnjim jajem i srebrnom paricom meće u čanak vode pod bokor ruža. Sutra je Ojurgjev dan! Veče. Na nebu sija rnesec, a ja sedim na pragu i pratim njegovo jurenje preko oblaka. Prosula se ona slatka, puna čežnje, mesečeva svetlost, te sve obasjala i obavila mekotom i snom. Drveće, senke, šuštanje lišća, cvrčanje popaca, sve to klizi, bruii. Sa ttlice se čuju glaso,vi i bat koraka. Po neko zapeva, glas mu se prostre, razastre na sve strane i ipolako, drščući, utone u ovu slatku, tihu, večernju tišinu! ... U ranu zoru budi me matii. Onako sanen i razdragan jutamjom svežimom idem u baštu. Tu, medju cvećem, ispod ruža, stto'ji voda, a po njoj pliva crveno jaje, zdravac,

djren i druge lekovite trave. Svlačim se i kupam. Pucnji i veseli glasi prolamaju jult'ro. Okolina, a naročito rečna, ječi od pucnja pušaka i užsklika. Tamo, u reci, svaki se kupa. Jer ko se tada — na Gjurgjev dan, u jutru. pre suneeva izlaska, — oluipa, biće cele godine zdrav ko dren čije lišće, tada nabacanA pliva na vodi... Pošto se okupah, zadjoh po bašti i otpočeh da berem cveće, koje će mati sa svećom, odneti na očev grob. Medjn ružama opazih poveći zemljani sud — ,,ćupče“, pokriveno lišćem. — Šta je ovo, nano? pitam, a već sam se sago i dižem maramu, kojom beše pokriveno. — Ne, ne! Ostavi sine, to je mantaia. Polako dodje pa i prodje podne. Seo sam blizu prozora i ttze« da čitam. Iz bašte duše vetrić. Od jednom čuh kikot, trgoh se i pogledah, a onoi bašta puna komšiskiri devojaka. Skupile se oko onog ćupčeta. Sve lepo obučene iia glavi im bele, ko sneg, tnarame-šamije: tesni jelečići pripili

Razvaline Sopočana.