Београдске новине

Straua 2.

beogradske novine

24. maja 1917.

Dnevne političke vijesti. Neitiiri u Bordeauxii. Javljaju iz Madrida brzojavom bez Žiea; Ovdje se rašimju glasine, da jf# u Bordea»xu doSIo do velikih nemira. Uličnc borbe u Lisabonu. lJopisiiik niadridskog lista ,,E p oca“ javlja; Zbog nestaSice hijeba biio je u Lisabonn ullčnih borbi. I u drugim »njestima ponavljall su se slični dogatijaji. Obuovljeua rumunjska vojskaV „}< u a k i j I iti v a l i d“ javija, da je nunuujska vojska ponovo obnovljena kao •aniostalna jediniea. Pretna svojoj organizaciji ona istina stoji s ruskom u vezi, «1i je ipak zasebno vojito tijelo. Kab bi priliko setapnih oblasti bile povoljnije, rumunjska bi vojska tt naikračem vremcnu mogta preći u ofenzivu (!) All se za sada « tim ne inože raeunati. Mora se prije >vepa sačekati đa se stanje na ritskom frontu razbistri, pa tek onda da se pri»tupi „ponovuom osvajanju Rnmunjske“. Isii Jtst javlja, da su pomiiovani svi pobjcgii časnici. Svi easnici, koji se vrate ua front, ne će dobiti stare položnje, nego nove i izuaćc im se cijela plata. K*>Iiko krvi i novca staje svjetski rat? iz Londona brzojavljaju: U Richmondu je u svomc govoru rekao ministar llenderson, da je đo sada u raui potinulo ili ranjeno 4f> milijuna Ijudi. Broj pogiimlili iznosi približuo 7 milijuua. Neposredni ratni izdatci se računaju na 9 mtlijardi funti Sttrlinga. ne računajiići u to štetu privatnih imovina. Poiitiekj položaj u Holaiidiji. Hoiandska je vlada riješita, da prMi i drugu koinoru odloži do 24. maja * 21. da raspusti. Novi izbori ćc se oba.viti 10. ili 15- juna. Otvaranje obili komora je predvidjctio z:a 28. juni. Odluka .vladina atoji n vezi sa snkobom koj; je iizbio zbag saziva pučkih ustaša, a koji ,ie izazvao i pouovnu ostavku miuistra A ojnog Bosbona. Vlada očeviduo želi, »la privedo razblstravanje nesigurnih stranačkih prilika. Polopljen brazilijanski parui brod. (Havasova vijeist). Jcdna podmorflica je 20. maja potopila braziliianski panii brod „Dajuca" u visini BretagPC' Jedatn je tlio posade spašett. iNovi rtiski zajam. Novi ruski niinistar financije Š i ttgarav uputio je savezu petrogradskih nrednika okriižiiicu, kojom se hitno pozivaju, da preduznm propagaitsdtt za raspisani rnski zajam, tako zvani ,,zafrm pcbjcde“. Značajna je za nc-tispjch ovog zajma vijest stockholmskog dopisnika ,,V o s s i s c h c Z e i t u n g“-a, da je posljednjih liedjeija kod svih ]>etrogradskih upisnih nijesta upisano jedva neŠto višc od 6,0>kh000 rnbalia. Zatvordto pristanište PortsmoutliZbog opasnosti od mitia zatvoretto Je prisianište Portsmoutha.

II I kaiboue prezervavvno srf.ostvo; ritinJS ! protlv cpUcaiUa!!i bolcstl (Cholerj, lipiK'”. .t.il.* KEŠ@NE>©8FER — JHUEBBRONH. CJFI-UjE UEKOVITO, OSVJFZAVAJL’Cl 1OKUEPUUJUCI IjviiUu dodatak viua 1 Jarapanjcu. Ađitsa: Krondorfer, Budapest. Zottangasse 10. liasKićke ioc naZs mogn dobltl .KROa’DORpEHA - po cenl koia jo utvrdjcna otl Vojnog Miuistirstva, a Biovariatu Krc*> (torfer, Budimpesta V, '/MiangKse 10. i u Bcojjrjdu lou casuičfcc mcnaže.

Četvrtak Đož. D- Lukić: Sveto Vaznesenje (Spasov-dan). Navršilo se vec četrdeset dana od svetlog Vaskrsenja Hristovog. Čisto kao dt-evni i od iskoni provcden nit čudnili i velikilt tajaua božanskih svc je to lcbdilo pred našim očima. Od praoca Auama do velikog Iskupitelja u po'torastvu njegovom — Hrista, od rajskog Edema do Golgote, svečudne epoiic, sva ovaploeenja božauskilt namera, gledali smo mi. Kao splct kalcav, kojj izvodi pobožnu dušu p» stepenicama molitvenog vidjenja, tu se rcdiaju: tajna greha, tajna ovaploćeuja, tajna skradanja i tajna vaskrsenja- Pa gle i sad, na današnji dan, pogled se liaših očiju zaustavlja na Gori EleopskoJ, gde se izvršio poslednji čin u delu našeg spasenja, posredstvom koga sc zemaljsko sjedinilo s nebeskim (Kond.). INnl jaisnim prolećnim zrakom, oči naše prvo vidc sveti grad jerusalim. U daljini blješto kttle i ttkrasi hrama Božjeg. A od njega sc uzdiže Gora Efeonska o kojoj nam i sveto pismo, i predanje otaca i svedođžhe očevidaca govore kao o iw;koj iskouskoj istorijskoj veličini, čije iispomene prati neko čudnoi molitveno raspoloženjc dnše, neka sjadosna i pimonadežna vera. Mnogobropii dogadjaii iz povesnice izabranog ttaroda (niatlc, sa Gore l:!eoinske, nose datum svoj; na njoj pokazuju mnoga mcsta važna sa dogadjaja, koji su se tu zbili. Ponaipre: ,,Jcr će Gospod izaći... i noge će njegove stati u‘ tnj dan nft Gori Elconskoj, koja ie preiua Jenisalimu s isi.oka.“ (Zah. XIV, 3—4); „Tađa se vratiše u Jerusnlim s gorc koja se zove Elconska, koja je blizit Jcrusalirna" (Dela ap. 1, j2) ! — pvoročki sc vdi za nju na 520 go! Uina do rodjenja Hristovog n ukazivanja na Gospoda Hrista, a potom potvrdjmc istinito zliiće toga u zapisu ctpostola Hristovog. Ali ponajvažnija je ona s toga: što so sa njc danas, oprostfvši se s nama u licu svojih ttčenika, poštcr ih ie blagoslovio, Gospo.i vaznco na ncbo. Razdvojena u daljini ocl jcdne miljc cd Jerusalima potokom Kedarskim i dolinom Josafatovom, oiia se izdiže nad svetim gradom kao kakav stražar i posmatrač njcgov- Ovdc sc tidaljavahu iz šumuc nckada prestonice Jttdejske •— ljtidi čija ditša iziskivašc podvigc u drugotn pravcu; ovde jc Gospod naš izrekao strašni sud svoj. — U dubokoj drevnosti starozavetniii vrcmena Bogom nadaimuti pisci spomiuju Goru Eleonsku sa dogadjaja koji sit imali uficaja na crkvu Božju. Ncvaljali sin Davidov, Avesalom uslajo na oca, i svcti car Izrailjev udaljuje se na srednji vis Eleona, s maiom pratnjom svojilt privržeulka, prdazi dolittu Josafatovu i potok Keđarski, s gorkim suzanta, posut pepclom po glavi 1 bos. 2alosjti đogadjaj bio je prasJika da će ovim istim putcn: proći nckada božanski potomak Davidov s dušem tužnom čak do smrti, — s malim lirojein svojih učeuika pred početak stradanja od strane prvcncu božjeg meditt uarođima Izrailja. Okolina L'leona i danas predstavlja dva tužr.a prizora: od brzog sa bistrom vodom potoka Kedarskog zadržalo se santo duboko korito; na raskošnoj dolini Josafatovoj može se videti samo plač i tuga: otta sc pieobratila tt mračno veliko groblje. Južni vis Eleona, gcra sablazni, oskvrnjena nečistočom neznaboštva izmetnula se sa svojom okolinom tt veeitu pustoš. Srednji vis, sačuvan uebeskirn Providjenjem prcdoznačen je bio za dcla uzvišena, za dogadjaje vclikc. l 5 rovideći u svoj \ idovitosti, da ćc Eleon biti mcsto koje će voleti Spasjtelj, pro-

roci stt od samog uzlaza na goru, s jugo-zapada od provalije Kedarske izabirali mesta za svoja počivališta u želji da bi stisreli nadu i irtehu IzrailjeMi. U dubokbn pcćinaitia i danas se pokazuju njihovi grobovi. S dolaskont Spasiteljevim Gora se Eleonska obukla u iiečuvcnu slavu. Gon|kx 1 ju je ocsto udostojavao svojim dolascima; njcnom dubokom ćutauju i tišini poveravao je svoje sa Ocem tajanstvcnc besedc; tanio jc ctkrivao ncbeiske tajiie svojim učenicinva; tamo je izrekao večna nebeska opredeljenja. U pravctt na sever od grobova proročkilt vidi sc stena, sa koje je Spasiteli, upravivši pogled na Jerusalim, zaplakao videći nastupajuću niu pogibelj i prorokovao: „Jctrusalime, Jerusaiime, koji ubijaš prorokc i zasipaš kainenjeTn poslane k sebi! Koliko puta htjeh da skupim čeđa tvoja, kao što kokoš skuplja piliće svoje pud. krila, i nc htjesfe! Eto će vam sc ostaviti vaša kuća pusta'* (Mat. XXIII, 37—38); Iznađ tih grobova, gore ka mestu vazneseuja pokazuju se razvaline zdanja, lcoje je bilo poddjeno na više ćeiija, kojilt jc, kažu bilo dvanajesf. Ttl su, po predanju, apostoii sastavili siinvol vere, za rukovodstvo novoobrazovanoj orkvi- Još više u toin pravcu, nalazi se na zcmlji parče stuba koje označuje ono mes'to, gdje je Gospod predao molitvit : očc naš... Nešto više tt desno, I-sits Hristos je, besedcći poslednji put s nčenicima, pretskazao svršctak sveta i svoj drugi dolazak. Odatle na sever na obronku svete Gore isprcd očiju prostire sc Getsimanski vrt i mesto gde je bilo selo Getsimaniia. iz koga je Prcsveta Bogorodica voleia đa se uđalji t! saiuoću ua Goru Eleonsku, koju jc tako volco njen Božauski Sitt, naročito pak da poscti ono mcsto s koga sc On vazneo na nebo. Na putu od Getsimanije na goru vazltesenja stojl stena gde sc odmarala presv. Deva i po svotne sv- uspeniju javila s utehom apostolu Tonti. Blizu saniog meista vazncsenia, u vreme moJitve svoje dobiia je ona od arhangjela Gavrila vest o svojoj skoroj smrti i rajsku grančieu u znak blažene smrti, besinrtnosti i slavc kao zastupnicc roda hrišćanskog. Kao spomenici Oetsimanskog vrta stoje i dan danji osim granatih vekovnih mnslirtovih drvcfa, izrasli onih drvcta koja su zaklanjala Spasitelja, kada je On ovde, uoči stradanja, tužio i moiio se do krvavog znoja kada je sišao angjeo da potkrcpi Ijudsku prirodu Sina Božkg i u sred kojih Qa je Juda p/redao. Peštera gde se Spasiteli tnolio uoči s-tradanja odaljema jc jednom stenom od pogrebnog vertepa njegove prečiste Matere. jViesto gde sti zaspali apostoli u vreme duševne predsmrtne borbe Gospodnjc ttkazuje se od molitvenog vertepa Spasireljevog u rastojanju koliko možo kamenom da sc dobaci. (Luk. XXII, 41)- Na saniom vriiu srednjeg visa bila je poslednja staza Spasite1je\ a na zemJji, oda\v!e se vazneo u slavu Hristos Bog naš. U IV. veku ravnoapostolna oarica Jclena, ukrašujuči hramovima sveta mcsta palestinska sazidala je veiičanstvemi crkvu na mcs;u vazttasenja. No d<x:nije, kad su ovim mcstima zaviadaii inuhamedanci, sazidali stt oni na ovom mestu medžet. U srcdini dvorišta tt malenoj gradievini pokaznju sveštcui spomcnik življenja Sina Božjcg medju Ijudima — otisak Jovog stopaJa, utisnut u tvrđu prirodnu stcnti u tlrenutku vaznesenja . . . Letimično povcdeni za pogledom svojim na današnji dnn pui Gore Eieonske gdc se izvršio poslednji čin tajne iskupljeaija, pa koliko svcšteniii uspotnena! A kroz sve to kakva samo svečanost veje u đelu dogadjaja na Eieon-

skoj Gori, i kakva uzvišena radost daše naše! Vaznesenje Hristovo jest dan slave za obnovijcnje prirode ljudske, koja je u IIcn Bogočoveka uziieta prcvišc andjela. Jcr Gospod naš Isus Hristos, ktro najčistiji Duii sisaš\i s neba na zemlju u titrobu, koja je i pre toga bila a i posle toga devojačkom ostala, tajaustveno i nevidljivo, posrcdstvom naitija svctoga Dulia na presvctu Devu Mariju, od njc je dobio ljttdsko telo, s kojim je na zeinlji svršio veliko delo iskupljenja roda IjudskOg. I kao takav, on tizlazi na nebo javnim i svečanint činom s prcčistim tclom svojim u slavu svesilnomc Ocu svoine. S toga sveta crkva tako svečano i praznuje današuji datt. 1 u istinj je to čudno delo i velika tajna! U rstini je proslavijena naša ’ smrtna ljudska priroda vaznesenjem Gospodujim na nebo! Udaljenu od Boga, it dttbLni poroka, Gospod ie po milosrdju svome našao našu ljudsku prirodti kao izgubljcmt ovcu, uzeo je na svoja prcčista ramena i priveo k Bo» gu Ocu. To znači. da je Gospod po svomc slavnom vaznesenju obogotvorio našu čovečansku prrrodu, koju je primio na se, i udostojio je da sedne s desira strane Boga Oca- Na tom prečistom telu Hrisfcovom, .proslavljenom vaskrsenjem, ostali su ipak neizgladivi znaci rana na nogama i rttkama njegovim, kao svežiočanstvo krsrne smrti Gospodnje i kao večni. nerazrušivi spomenici iskupljenja i opravdanja našeg pred Bogom. S tim ranama od klinaca na prečisitom teht lskupitelj naš vazneo se na nebo, s njima sedi s desnc strane Boga Oca i s njima ćc se javiti prilikom drugog slavnog dolaska svoga na zemliu da sudi živima i mrtvima. O samom f-inu svt'log vaznesenja sveštena nnm istorija govori ovako: Po svome vaskrscnju iz jnrtvib, liristos je za četrdeset. đana bio uz svoje apostolo i često iin se javljao, uveravajui’i ili u istiuitost svoga vaskresenja i priprenajući ih za svoj odtazak na nebo (1. kor. XV, 6—8). Ap. Pefar veli: ,,mi s njim jedosmo i pisino po vaskrsenju njegovom iz mrt\ih“ (Del. X, 41). „Pred njima i po stradanju svome pokaza sebo živa mnogijem i jstinitijem znacima. i javlja im se četrdeset dana i govori o carslvu Božijemu** (Del. I. 3). (fovoraše im On. o svojoj božanskoj vlasti na nebu i na zemlji; o tome: kako ib jo izabrao za. propoved jevandjelja svima narođima koje iruaju krstili n ime O a i Sina i sv. Duha. Ueašc ih da čuvoju sve i vrše što im je zapovedio, obećavajući da će biti sa svojom crkvom do veka (Mat. XXVIII, 18—20). A kad se navrši posleilnji — četrdeseti •— dan njegovog vidljivog prebivanja na zemlji, opet. se javi On učenicima svojitn i apostolima i rečc im: da se nikuđ n© udaljuju iz Jerusalima već da čekaju obećani im silazak sv. Duha, koji će irn dati silu te d.a uzmognu da zasvedoče 0 njemu i u Jcrusalimu i po svoj Judeji i Samariji i tja do kraja zendje’*. 1 izvcvši ih na Goru Eleonsku „podiže Gospod ruke svoje i. blagoslovi ih. I kad ih blagosiljaše, odstupi od njih i uznošaše se na neho. I oni mu s« pokloniše“ (Luk. XXIV, 50—52), i ođncše ga oblakizočiju njihovijeh. I gle dva, čoveka stadošepred njimauhijelijem haljinamai rekoše: ljudi (Jaliiejci! šta slojito i gledate na nebo? Ovaj Isus koji se o<l vas uzo na ncbo tako će đoći kao što viđjeste da ide na nebo“ (Dei. I. 9—11). Tako se Siu Rožji, završivši skupljenje svefa, u četnlcseti dan poslo svoga slavnog vaskrscnia po svemoguestvu svome opet uzneo »a nebo Bogu Ocu i evojom čovečanskom prirodom i seo s đcsno strane Boga Oca (Mark. XVI, 19). Praznik ovaj ustanovljen je u crkvi

Broj 141 . u đubokoj drevnosli. Prazmtje ee redor. no u četvrtak VI. nedelje jki Vaskrsenju. Ustanovili su ga još apostoli. O njemti so govori u njihovim nstanovama: navršetku 40 dana od prvrng vaskrsnoe dana praznujte Vaznesenje Gogpodnje’ (Lib. X, cap. 18). U daijim datumima o ajKistolskom poreklu njegovom svedoče • B!až. Avgustm, Atanasije Vcliki, Grieo. gorijc Niski, Jovan ZiatousU U VIII V( >. ku Jovan Damaskin a u XI Josif Studit sastavili su kanon za ovaj praznik koji se sada peva u crkvi. Inače, On je veliki praznik i dolazi u ređ 12 velikih gospo<b njih praznika. Svedoči o radosnom činu izvršene velike tajne skupljenja, kada su se rn ilostivo otvorila nebesa i nashtpilo primirenje Boga s ljuđima. Značai taj jasno su istakli crkveni Oci. Sv. ,To\ Zlatoust veii: „sada (Ij. na današnji danj Ijudi su se upodobili andjeiima; ejediniti su se s l>estelesnima i iz toga srođstva proizašao je veliki savez. Gospod sviju, uznevši se na nebo, primirio j« s Ocem s\ r ojim rod ljuđski. Mi koji snio đaklc, bili nedostojni zemlje, sada smo uzneti na nebo samim telom svojim. I priroda od koje su heruvimi čuvali raj, sada sama stoji više heruvima 1 * (Roo’ II na Vazn.). A bl. Avgustin objavijujo: „sada nam je zasijao sveti i veličanstvtni dau Vaznesenja Gospoda našeg Lsusj Ilrista- Rađujmo se i veselimo go. jj r jetos je sišao u grob, otvorio se ad; Hristos se nzneo na nebo, proslavio so višnji svet. V r askrsenje Gospodnje jest naša nađa. Njegovo vaznesenje jest naše pmslavljanje. Zemaljsko teto uzeto je r>a nelx>, kosti, nedavno sahranjcno n te«. norn grobu nznele su se nz andjela. Smrtna priroda presa<fjei a je u nolra. besmrća. Daklo, (iospod i Spasitclj naš Isus Ilristos pre je visio na krstu a sada se<li s desne strane Oca. Kada je bio r<a krsrtu, dao je za nas cenu iskupljenja; kada s© vazneo uzeo je sobi to, što je iskupio (Senn. CLXX1V.). Sa pred- i poprazništvorri praznik se ovaj pfaznuje V da a. Usled osobite važnosti njegovc crkva je odredila da i bogosluženje budo svečanije. Xa vcčemji se čitaju parimeji (1) Is. JT, 2 do 3) -- 2) Is. LXIf, 10 — LXIII, 3, 7—9 i 3) Zah. 4, 8 11) napominjući proroi ke praalike oisktipiteljnim zashigai. a Hrist > vitn. Na Jiturgiji se mesto običnih, pevaju naročiti antifooi praznika (iz 45. 47 i 48 ps.) u kojima jc tako živo i vehčanstveno izobrazio sv. prorok I)a\-i<I božansku slavu svoga potomka po telu, koji uzlazi na nebo nz poklik i glas Lruba. Prelivajući se likovi u ovim antifoniuia napominju horove aerafima u visokom vidjenju proroka Isaije. Oni pioslavljafa veličiuu voznc-senog Gospoda i njegovu vlast nad sviiu narodima. Apostol (Dd. ap. I, 1—12) i jevandjelje (Luk. XXIV, 3d~ 53) iznoso nam istoriju o javljanju vaskrslog Gospoda i o vaznesenju nj«g© vom na nebo . Sto se tiče poučnc strane prazmka, vazaesenje nam se predstavlja kao svedočaustvo neiazdeljivog i ne glivajućeg sjedinjenja bož;mstva i čovečaustva u licu Isusa Hrista. a anji pra» nik, — voli bl. Avgustin u beseđi svojoj na ovaj dan, — objavio nam je u Isuso Hristu tajnu čoveka i Boga. U jednom i istom licu poznaj i božansku situ vaznescnog i vazneseuo čovešivo. Sto višo ntožeš Jx-/i od te nove zablude, koja se diznula da misli, da je Sin Božji i sin čovcčji jedna priroda. Ili ćeš ođbaciti slavu Tvorca, aio ga nazoveš samo čovekom, ili ćeš ođbaciti milosrđje Iskupileljcvo, ako ga nazovežfa noBogom. Ko po ovojzabludi poveruje da je u Spasitelju našem jedua priroda, taj treba da razjasni, da li jo Hristos raspet ili samo ka > covek, jli samo kao Bog. — Ni jedno ui drugo. Jer ni Božanstvo nije nioglo osečafci smrti, niti čovečanstvo mjnoići je.

K>, kao da se oslobodila nekog straba, bojazni.. ■ Čak jo] i bilo milo što se tako s. njim Mitotn lepo svršilo, i š:o će joj on od sad biti kao brat, a nc drugo... A zii toga eoveka, muža, čula je tfo je iz gornje mahale, ilaklc iz najboIjcg deJa varoši, da ima kuću, da je terzija, ali da nc radi n dućanu. već kod kućc. I čuia jc da je, dck jc bio inlad, pufovao, išao na pečalbu, posle se vralio, dva puta se ženio, ali kažu, da su ntu obc ženc umrlc, i za<o, kad ic liteo i sada treći put da se ženi, nisu mu otuda, iz koinšiluka, dali dcvojku, već mu nudiii iii tKlovicu ili koju sluškinju bogatašku •.. A opet on, kao u inat njinta, digao se, sišao ovamo k njima, tt donje mahaie, i zaprosio nju... A drugo? Ništa nije znaia do same svadbc, venčanju. cnčali su se. Svadba jc bila skromna, prema mužit, udovcu, kao svaka uđovačka svadba. Ali ope: jc bila bolja- Istina nc prava svadba, velika šlo traje četiri dana, aii ipak ne opet i onakva, kao kad udovac uzima ndovicu, pa kad se prc službc, na juirenju. venčaju, i onda :i*io, gotovo bežeći, od stida da ih ,,ne gleda svet“, idu kući sa (Dtio nialo zvanioa kojc su najnitžnijc. Nktta je svadba bila bolja. Kod Anicc bilo je i svirača. I |aj čovek, muž joj, nijc iu'eo da se kao ostali ttdovci venča ti stajaćem odclu, vcć jc načinio nor vo- Intala je i devcra Mitu, pa i sveće, ! poklona ... Bila je i igra, čak i „šareno j oro“.. ■ Samo što nijc bilo večcre, pa i ka i 5to je običaj da se poslc celc noči I sedi, pljc, a sntra ispraća siarojko, | kuiu... već jc samo bio ručak, a na Djemu njena i njegova porolica. I staJtji sedeli su za sofrom, mladji igrali u dvorištu sa ostalim svetotn. Na kapiji, Jlroiu o.vorenoj. zbOi se bili prolaznicl

i giedali: svirači podvcjeni, jcdni umttra kod soire, a drugi :t dvorištu, sviraii su, a sproču njih, uza zid, sedele su im Cigauke s dccom, uzivajući u svirci muževa i čekajući da. knj se njima, muževinm što izuesć za jclo, i one pridju i jestu zajedn.o.. • Aščika, zasukana, s golim luktovima, gtirala sc, goiovila tamo u kujni. iza okohiih zidova virilc su žene, dcvojke i gledale ovamo.., Kolo je jgralo, gomila decc gurala sc, viiala. I Anica je hila u kolu, na najfepšem mesui, i s Mitom devcroin igrala. Osećala je kako svi u njn gledaju, naročito s doksata gazda Jovine kućc, koja se više njihovo kuće izdizala na dva sprata: otuda su jc gledale prvc, bogatc dcvojke, žene... f primctila je: kako onc glcdajući uju u isto vrcntc kao s nckhn podsniehom traže i mladožemu da gledaju... Ali i on je sad bio kao što treba. Služio jc tamo u sobi goste i uvek se sklanjao, bio u strani. Pa i braća joj bila su sad prema njoj drukčija, i, kao sad nešto višu od sebe, oni su jo iratili, ugadjali joi... A svirka jc bila tneka, dan topao. Prvi put ona oscti — cscti da jc lepa, mlada... 1 sva srećna, poče da drhti, osećajući kako om> što ic ;oliko čekala nailazi, ostvarujc sc, lepo, dobro... U tom počclo vcče. Onako isto u igri, acos. >, >.: ’ano, meko, dan se iznticao, a ttoć jc dolaziia. Svct so po malo razilazio I kad se svc razišlo, ona je ušla tt kuću. Medjutim, svirka iz sobc, gdc su sedcli braća joj, Mita, bila jc iača. A tamo joj i muž bio otišao i na njeno iznenađjenje, nc kao mladoženja, da ih dvori, stoji u strani, već kao gost seo inedju ujih, čak n čelo. Posle kao da iui tcsno bito ii sobl, te Izišli u baštu I tamo zascll.

A u kući ostalc santo žene: aščika, neke muževijeve sestre, i iedna stara te>rka mu, koja je sad zamenjivala svekrvu. I Anica jc, posle prc\s\ učena, izišla u baštu, da ih tivori •.. Biii su ispcJ vinove lozc, do sobe. Braća joj, Mita i svi vcc su bili polupijani. Zavalili se. Po stolu ispolivano virto, izglodane kosti, rasturen duvan. Sveča na sredi stola osvetljavala ih je>. I sve sc to Anici učini neugoduo, a najvišc što joj svi oni, i ovo njihovo vesclje ne dođje onako domačiiisko, s tiekiin redom, p<>šžovanjeni: stariji, ntladji. Na pr- da braća joj prcnia uk'nom mužu izgleđajtt kao prcma svome zetu, ili obratno mitž joj prcma braći da jc kao prema štirama. Ne. Svi su oni sada izgledali jednaki, ravni, kao iteka noćna iraća. To joj k bilo neugodno. AIl je još više uzdrhtala, kad je vidcla muža. I’ek sad g« je prvi pitt sasvim videla. U noći, spram »voće, bio je još ošfcrija, koščastija lica, sa štrokint, upalim ramenima. Samo su mu očt bilc crne, vrat dug, jak I vatjda cd skcrog brijanja videle su nnt se jače žile, Bio jc namrštcn, Ijut. ’lo mu sc videlo po njegovim ukočenim očitna i uzdigmitim, rašircnim nozdrvatna. Njoj sree stade. Pomisli đa se on valjda Ijutl na braću joj, Mitu i ostale, što vcć nc idu, i ostave njih dvoje na satno. Prl toj pomisli on joj đoilje još vlše Ijuf, krut, te sc ona u strahu počc jače privijviti oko bračc i MHo, koji stt tisled svirke, svežino letnje večeri i bieđc', iza ntrkifi oblaka, mesečine eudno izgiedaii: govortli rnnogo, drhtavo, čas vesclo, čas zbunjcno- U tom joj najsvariji brat zapeva. Bio ie prebacio rttku, zagrlio muža joj, svog zeta i govc>rio mu, pevajuči I nudeči ga da pije: — Pij, Risto... z»aš, brate... prva radost pa sam 11..,

,,Oj Moravo, moje selo ravtro**, zapeva on onđa ;ako prostrano, da sc Anici učini da on sad prvi put zato tako prostrano, rađosno, peva, šro su se Hje kurtaHsalt, udali je, zato što im je ena dt> sad, kao devojka, kođ kuče, prečita, stajala na pntu, te im nije bilo sve ra\ iio Ni sama ne znajuči zašto, gotovo pobežc od njilr, ostavi ih i brzo se vrati u kitću. Tamo je opct svttda bio jak miris od jela i zalivena pića. Ušla je u s<>bu. Biir> joj jc hiadno- Satoo su joj se slepoočnjače znojile, a na usiiice izbila rosa od njena vrela đalta. Jednako joj je bilo tesno, neugodno, teško. Osećala se kao da je sa sviju strana uešto cpkoliava, stešnjava. A o njima, tarno, u bašti, naročito o mnžu, nije smcla nikako da misli. A, medjnttm, otuda je dolazio sve veći žagor, pesiita i noć. -. U H>m je ušao kod nje ,,hraca“ joj, Mita, pevttšeći pesmu, koju sn svi napoiju pevali. — A što ti, snaho, bežiš? počeo je Mita da se šali s njom, čincči se piian, — što si nevesela? Ej, hej! b;>š stc vi srećni... I onda seo do nje, a!i nije gledao u njtt, već se bio zagledao napoIje. Cinio se kao da sluša pesntu i svirku koja je otuda bivala sve jača- ()djednotn se trgao, pcgledao je onakti skameujcnu od stralta, i sa izrazom zajedanja, u kome je biio i nekog gorkog sattčešća, j>očeo da je dira, pvc' • r>okaztijući na muža joj: — Skoro će doći,.. — Ko? l rgia sc ona. — Ta on! Uobratim! Taj srećnik. Srećan li je on! Ona od straha jedva dodje do glasa: — Kako, braco, a zar ti... 1 kao duvljenik, hvatajući sc za tu

reč ,,braco“, trudiia se đa u tu reć metne, da što višo sestrinske, sanio sestrinskc Ijubavi. To ic Mita oserio, i to ga je kao osvestdo. — lla. da, i ja* i digao se. — Srcčan sam! Sto da ne? Hoćeš da ti pcvam ? I od jednom stao precf nju. Vilicc ukočio, st'isnuo, kao da ne dd da mu zubi cvokoću- I svotn ukočenom Rch silom je davao smejanje. A osmeh tmt bio kratak, leden. — Snaho... poče on, a glas mu jedva izlazio... — Neću većeras da se vraćam i vidim s tobom. Ko zna šta posle... samo Bog sreću neka vam da... vcliku, gole'nu..- naroćito tebi. A njemu, vcć — i opet je pokazivao na polje, na muža joj: — o,i je sada i onako srećan Pružio j«i je ruku, ali nijo mogao da kroči. Ona, jedva čineći se nevešta svcmu, opet bojažljtvo, scsprinski, zapita ga: — Zašto, braco? Da nisi ljut? I čineći se da strahuje da nije činte ugoščen, udvorett i time najitićen. kao mo* leći ga za oproštaj, izvhijcnje, prktjc mu, da ga poijubi u rukuMita, i sflm videći taj njcn bol muku da se otrgne, odr/.i, da mu se pokažc samo kao sesria. snajka, a <>e drugo — i gleđajući kako se muči od bola, samo se izvio i kao š:o je obič»i pošto jc novcem darovao, izašao! . Ona ga jo nesvcsno odgledala. Uu| la je, kako ga zaustavljajif, » on neće. | Olas mtt suv. Cu kako mnžu joj u šaii dobaci: ,,Ti zaustavljaš, a ovamo jedva j eekaš da ostaneš sam.. .** Zatim uze svirače- Ukočeno prcbaci koliju, nam fes, da bi izgledao što više pijan» naredi svrračima da mu svirajtt i pevajn. Za-