Београдске новине

Broj 6.

Nedjelja

BtOORADSKE NOVINE

6. januara 1918

Strana 3.

U sveto Vaznesenskoj crkvl: pjevaju Ćlanovl pjevačkog drnštva „Stankovlć“. Katoličko bogosluženje. 6. januara u 8 sall ujutru odsluži<5e se u župnoj crkvl rana služba božJa, u 10 sati njemačka propovijed I velika pjevana misa; poslije podne litanije I blagoslov. U Dvoru u 8 sati njeUiačka i hrvatska propovijed sa bogosluženjem za vojništvo. Evangelička služba Božja Danas u nedjelju 6. januara biće u evangeiičkoj crkvi (u u.ici Vuka Karadžića br. 9.) služba Božja u 9 sati prije podne na magjarskom, a u 10 sati na njemačkom jeziku. it Ivan Vujić-Svetozarev Još juče, kao obiono, b o je hj svo dužnosti u adinin.straciji n išeg .is a, a sdnoć je, 4. L m., u 10 6ali u veče Uaprasno prerninuo I van V u j i ć - S v &• tozarev. Zivot pokojn kov pun r:zJičnosti, kroz koje čovjek u svome bi iBanju nejednako pio.azi, alr su kod n,ega te. različnosti btle uvijek pioUane poBtojanom karaklernom c; tom ne ebčnos i i negramz.jivosti. Nekad, u svojim mlaIdjini godinama, dobro malerjmno oJguran kao poto.nak ug edne porod ce Vujdća u Senti, pokojnik je činio dobra svakorne koioe je mogaio i st,g o, a dcc ije, kad je, tako rećd, svojom voijom zaj ao |u sdiomaštvo, podnosio je on sve tegobe ždvota voljno i hladnokrvno, boreći se >nučno za svoj op^tanak, p ezir.ić. mnoge pouude, koje su mu mogle olakšali težak opstanak, jer su one vr je !jale njogov čvrsti karakter, koji je u njemu i |do posljednjeg ćasa Oatao po tojan. Pokojndk je u Srbiji preživio viša od trideset godina, a skoro sve te godine Ha radu u rninistarstvu spo jnih postoiva, u posljednje vri,eme kao š f ek. pjidicije. Rad njegov b.o je ptov.er jivo pri. jxxle i on ga je s neobičnom savjesnoš|ću vršio, zbog čega je od svih mioiRtara spoljnih po^lova, a protnjeno iu je mnogo, dobijao naroč.ta pr znanja. I u našoj pripovjedaek'oj kujiževnoBti i s nekodko lijepih pjesama pokojnik ie poznat pod imenom Svetozarev. Njegovi su radovi izJazili u mnogi.n srpBkun listovima i rado su čitaui, jer su bdli začinjeni i piijatnom šalotn. I u najšem llstu su izašii nekoiiki njegovi raIdovi Ivan Vujić umro je u sirotinji. BiJo inu je 61. godina. U ovim teškim danima njegova će iznenadna smrt za mnogobrojnu mu porodicu biti u toliIko teža, što je ostavio iza sebe udovu 6a šesiero neoskrbljene djece. Ali sudbina ne pita. Bog neka mu dušu prosti. Laka mu zernija! Materijalni uspjeh diletantsklh predstava. Ukupna čista dobit obiju diletantskih predstava, priredjenih 30. decem;bra prošle godine i 3. januara o. god. u ipozorišnoj dvorani ,,Kasine“ u korist beogradske sirotinje iznosi oko K 4.500 (četiri hiljade pet stotina kruna). Suma }e privedena svojoj svrsi. t Sebastijan Roš. Pokojnik je sahranjen licem ua novu godinu u Beogradu. Rodjen je 1839. godine u štajerskom Mrasniku. Srednje Žkole učio je u Ljubijani, a politehniku je svršio u Beču. Radio je kao stručan inžinjer u Štajerskoj, Dalmaciji i lir.vatskoj, a od godine 1882. stalno u Sr•biji, gdje je po njegovim nacrtima izradjeno mnogo mostova i zgrađa, a medju njima i rudarsko odjelenje u Beogradu. U svakom posiu bio je ispravan i pouzđan, u družbi iskren 1

skroman, inače svestrano obrazovan i pun dobrote za biižnjeg, zbog kojih je vrlina bio stalno omiljena iičnost. Oplakuje ga supruga s četvoro odrasle djece. Traži se. Radi pTimanja novca da se Javl gdji Vidosavi C v e t k o v i ć učiteljici, Beograd, Hadži Prodanova uiica br. 9: Gdja Radmila Tomić, ućiteijica u Pridvoricima (Omolje) oKnig požarevački. C. I k. časnlčki kasino. Danas, 6 . jauuara biće u c. 1 k. časničkom i činovničkom kasinu koncerat sa ovim programom: l. „Poklonstveni marš“ od Oriega; 2. „Hrvatska koncertna uvertira" od Ružića; 3. „Valrer crnomanjastih“ od Ganne-a; 4. Fantazija iz opere „Boheme" od Puccini-ja; 5. „Visočanstvo igra valcer“. fragmenti od Ascliera; 6 . Preludije za balet „Copelia" od Delibesa; 7. ,,Pikantni Iistovi“ potpuri od Komraka. Dar beogradskoj slrothijl za božlćne praznike. Oospodin Milan K. A n t o n i j ev i ć iz Beograda priložio }e sirotinjskom odjelenju opštine grada Beograda 50 kruna, da se podijeli beogradskoj sirotinji za božićne praznike. Za beogradsku sirotinju — u ffijesto pomena. Oospođin Mihajlo Pavlović, trgovac priložio je sirotinjskorn odjelenju opštine grada Beograda 100 kruna, umjesto polugodišnjeg pomena svojoj kćeri Smilji P a v 1 o v i ć. „Tajanstvena otmica“. Naš roman „Tajanstvcna otmica" inorali smo radi nagomilanosti matertjala izostaviti, pa molimo naše čitaoce da to uvaže! Iz hrvatskog novinstva. Na novu godinu počeia su u Hrvatskoj da izlaze dva nova dnevnika i to u Zagrebu „Glas SIovenaca, Hrvata i Srba“ pod uredništvom dra Ivana N. N o v a k a, a u Osijeku ,,J u g" pod uredništvom dra Mateja P e r i ć a. Nadjeuo. 4. o. mj. nadjene su u ulici Miloša Velikog, pred zgradom okružnog zapovjedništva Beograd-okrug, 2 novčanice od po K 2 . Ko ih je izgubio, može ih dobiti u adininistraciji našeg lista.

EMMtimi hStmske-ogibike KOSERSLHE B9NKE U BEOORADU KNEZ AllHAJLOVA 50. OLAVNA UPRAVA C.» K. MONOPOLA PETP.@LEJA I ŠPlRtra Bavi se svima bankarskim poslovima, pošiljkama novaca iz AustroUgarske i za Austro-Vgarsku, savezničke i neutralne države, Specijal^o odjeienje za š ž ljaftfe giovaca fatnim zarefeSjenicžrna l internira^šma. w.nrrnK.-rtmHgjaL r—— I— Prima uloge i obavlja mijenjanje novca po najkulantnijim dnevnim kursevima. Zcisshno odjelenje za roUn za m vrste trguv. poslova. n Dsnovna giavnlca I priiuve n J I 232 . 000 . 0 QQ kruna. | [

Srbija i sporazumni mir Ovaj smo Članak dobili od jednog srpskog publiciste, koJi stoji van političkih stranaka. Gotovo u svima evropskim ratujućim državama postoje sada dve jasno obiiježene struje u pogledu budučega mira. Jedna je struja, koja hoće da protivniku diktira uslove mira, i druga je struja, koja hoće sporazum s protivnikom, jer polazi sa gledišta, da je prema rasporedu snaga, tehnike i energije nemoguće toliko pobediti protivnika, da mu se rnože nametnuti mir, po svojoj volji. Nesumnjivo je, da su u svima državama manjine, koje veruju u mogućnost apsolutne pohede. dok je većina na onoj strani, koja uvidja, da je i za svaku državu na pose, i za čovečanstvo u opšte najpametnije načiniti mir na osnovu sporazuma. Ovoj struji ne pripadaju samo političari, koji ne veruju u apsolutnu pobedu svoje države odnosno grupe sila, kojoj njihova država pripada. već i oni uvidjavni državnici, koji znaju, da i preterano iskorišćavanje pobede nije pametna stvar, jer ono nosi u sebi klicu budućih sukoba, a svakome je pametnom političaru jasno, da je posJe ovoga strašnoga rata svakoj državi potreban što duži period mira. Izuzimajući preterane šoviniste I praznu frazeologiju novinarsku, može se reći, da će i većina političara — a o narodima ne treba ni govoriti — biti za to, da dodje do jednog sporazumnog mi'ra, koji bi Evropi i celom svetu obezbedio što veći period mirnoga razvitka. Za nas je Srbe vrlo važno, upravo životno — pitanje, da li je korisnije po našu stvar, da se što pre zaključi jedan časan sporazuman mir n a osnovi sadanjeg vojničkog p o 1 o ž a j a u s v e t u, ili je mnogo bolje, da se rat produži do definitivne pobede našili saveznika. Ovo je pitanje bez sumnje zanimalo svakoga Srbina, i ja sam uveren, da je velika većina bez dubljeg raztnišljanja i ocene realnih prilika unapred odlučena u korist produženja rata, jer je tvrdoga uverenja, da će pobeda srpskih saveznika doneti ne samo oslobodjenje Srbije, već i ujedinjenje celoga Srpstva i Jugoslovenstva. Neću ulaziti u to, kakve namere imaju središnje viasti prema Srbiji, u slučaju svoje apsolutne pobede, all prema sadanjem stanju stvari i izvesnim faktima, one nemaju ništa protivu obnavljanja Srbije. Aii ako bi baš što 1 imaii, one bi baš zbog toga što bl došlo do „sporazumnoga rnira", u kojoj svaka strana ima nešto i da dobije i da izgubi, bez svake sumnje pristall na ustupke našim saveznicima u korist Srbije, (la bi na drugoj strani dobili druge kakve ustupke od naših saveznika. Ma koliko ovako rešenje srpskoga pitanja bilo verovatno, uveren sam, da jedan vrlo veliki deo našega sveta ne bi bio time zadovoljan. On bi rekao: „Sta, zar posie tolikog ratovanja da budemo ono i onoliki, kao što smo bili pre rata. A ujedinjenje Srpstva, a ostvarenje obećanja, koje su nam pre rata i za vreme rata davana? Boije je da se rat produži, i neka traje ma koliko, samo da Sporazumne Sile, i mi sa njima, tzidju kao pobediocl, i da se ostvare svi naši ideali“. E, sad da vidimo, da Ii bi za Srbiju i srpski narod bilo korisnije, da se rat produži, i čemu bi se mi imali nadati u slučaju definitivne pobede Sporazumnih Sila.

Verovatno da su Sporazumne Sile u početku rata obećale Srbiji ujedinjenje svih Srba i Jugoslovena u jednu nacionalnu državu. Ali su u toku rata one silom prilika, — upravo neprilika — bile prinudjene, da svojim novim saveznicimačine takove ustupke na račun srpskih pretensija, da je ono prvobitno obećanje p o stalo ilusorno. Na prvome mestu oni su učinili najveće, a po srpski narod najbitnije, ustupke Italijanirna. Italija nije htela uči u rat, dok joj se ugovorima nije zajemčiia ono što ima da dobije od Austro-Ugarske. Nije njoj biio toiiko do ostvarenja svoga nacionalističkoga cilja, jer državi od 30 milijona stanovnika nije stalo od po milijona svojih sunarodnjaka u austro-ugarskoj monarhiji, koliko do imperijalističke težnje da postane potpuni gospodar Jadranskog mora, koje treba da iz ekonomskih i strategiskih razloga bude potpuno itaiijansko more — mare nostro. Italiji treba dakle cela istoćna obala Jadrana, dakle sve srpske i hrvatske zemlje, na koje je i Srbija pretendovala. Pa kad Italija hoće da sama vlada Jadranskim morem i tera Austriju, neće hteti novog ortaka, pa ma ko to bio. Prema tome u slučaju pobede Itallja bi imala dobiti od jugoslovenskih zemalja, Trst, Istru i Daimaciju, i ne bi dopustila da se Hrvatska sjedini sa Srbijom, za koju zahteva ili da bude nezavisna, ili pod italijanskim protektoratoin. Pa Italija ne pretenduje samo na jugoslovenske zemlje već i na Albaniju, tako da svoj plan o vladavini nad Jadranskim morem potpuno izvede. Srbija u tom slučaju ne samo da ne bi dobila izlaz na more, nego bi bila tako ekonomski ograničena od Itaiije, da bi na svagda izgubila slobodu ekonomskog samoopredeljenja. Na drugoj strani naši su saveznici obećali opet pod pritiskom nevolje — od zemalja u kojima Srbi žive Rumunima Banat. Ove ustupke ItaJijanima l Rumunima sporazum je, verujem, nerado učinio, aii je prilikama b!o doveden u tako nezgodan položaj, da je morao to učiniti. Italija i Rumunija pismenim I svečanim ugovorima zadobili su od Sporazuma pravo na sve te zemije u siučaju pobede, a Srbima su data ta obećanja mnogo ranije u lepim rečima. 0 izmenama tih obećanja ne možj biti ni reči, jer su. s jedne strane zajemčena positivnim ugovorima, a s druge strane sporazumnim je silama više stalo do toga, da se ne zamere jednoj velikoj sili, kao što je Italija i Rumuniji, koja je veća država od Srbije. Sticajem okolnosti Srbija je danas u savezu sa dve države, koje su joj neprijatelji, a reč neprijatelj za lialiju važi u najširem i najtežem smislu. Prema tome izlazi da Srbija u slučaju absolutne pobede sporazumnih s:la ima jedino nade da će dobiti Bosnu 1 Hercegovinu. U tom slučaju ne bi se ni celo Srpstvo a kamo li Jugoslovenstvo ujeđinilo, niti bi bilo izgleda ni za uocnije, jer sporazum misii da bi svojom pobedom ustanovio ako ne večiti, a ono vrlo dugi mir u svetu. Sam dobitak Bosne i Hercegovine prema tonie, što se i posie tolike krvave borbe I teškilt žrtava ne bi ostvario ideal ujcdinjema Srba, ne bi značio ništa prema zavisnosti l političkoj i ekonomskoj u koju bi Srbija došla prema Italiji. Ncsiaje još jedno pitanje. Da li bi

Srbija dohitkom Bosne 1 Hercegovin® može biti što izgubila na Jugu, u Makedoniji. Jer kad se zna, da je sporazum nudio Bugarima Makedoniju ! priznavao joj etnografska prava na jedan deo, nije iskljućena mogućnost, da se i tu Srbima ne otkine što god na račun „narodnog principa". A da će taj princip Engiezi, pa i Rusi sada vrlo rado prihvatiti i istaći, to je van svake sumnje. Na kraju krajeva izlazi, da bi Srbija u glavnome i posle aipsolutne pobede sporazumnih sila sa teritorijom i brojem stanovnika bila onoiika ista, kolika bi bila, ako dodje ranije do „Sporazumnog mira“. Kai je tako, onu inia koristi od ranijeg mira iz više razloga: što će prestati vojska da gine a narod da se zlopati, što srpske i jugoslvoenske zemlje neće potpasti pod Italijane, pod kojima bi se nesumnjivo denacionalisirale, i u- tom slučaju nacionalna i kuN turna budućnost srpskoga naroda bila bi na vekove obezbedjena, i ako poiitički mora biti u dvema zasebnim državama: Srbiji i Habsburškoj Monarhiji. Mislim, da je ovo hladito i objektivno razlaganje za svakoga. Srbima ubedljivo, da nema potrebe bojati se sporazumnog mira niti polagati velike nade u definitivnu pobedu Sporazuma, šta više produženje rata I težnja za definitivnom pobedom sa srpske je strane mnogo štetnije, jer kao što smo v : de'i u slučaju pobede SporazumnihSila, Srbija neće bitno dobiti ništa više nego štabisad dobila, išta više došla bi u mnogo teži i zavisniji položaj prema Itaiiji, s druge strane opet ako bi pobedile Centralne Sile, takav bi mir — posle tolikih žrtava i toiikog trajanja rata — nes u m n j i v o b i o n a š t e t u S r b i j e. Sa gledišta čisto srpskih interesa što brži mir — a to je ,,sporazumni mir“ — za srpski narod i Srbiju je najkorisnije od sviju mirova, koji mogu biti u kombinaciji.

S. Gregorčič: O siroma!... (Prijevod iz slovenačkog.) Ja posadih zelen Iovor U baštici ukraj doma, A1‘ on svenu, pre no što se Zelen listom zaodenu, O siroma! . . . O siroma! . . , Ukraj njega pelen niče, Ko ga dade, ko ga prati, Da 1“ ti Bože. dobri bože, Ili zemija mila mati? Struk do struka zeien pek; Oko moga doma rasti, Moj iavore, moj davore, Možeš li mi sudbu kazti? Ali ti si mrtav druže, tTvoje lišće ćuti nemo. Cuti!... Ćuti!..., kad ćutiš, Mi se opet razumemo. Preveo: Milorad M. Petrovlć.

PedpoinzŽG prcbavo. ,* luči siuz. . TT^v. ■biažuje »uselinu.'^^M 4 rTONlE^V (GIESSHUBLER) N^čista prirodna alkalična J S£L.!CA ^^ HelnrlcH Kattoni d. d. Beć i Karlsbad. Glavno skladište za Srbiju: U vojnom prometu stojeća Ljekarna Protić, Beograd, Kralja Milana uiica 87.

i t. d., pa onda razgrne pepeo na kraj ognjišta i metne tu po koji novac (kako koji može). Kad hoće polažajnik da sjedne, mnogi gledaju da izmaknu stojicu ispod njega da bi pao (zašto je ovo, ne može niko da objasni), pošto sjedne, žene ga ogrnu guberom ili ponjavom, da im se hvata debeo skorup. Pošto se polažajnik nečim založi i napije vina, on odlazi kući da opet dodje poslije ručka, tad ga časte do mraka, a kad podje kući, darivaju ga marainom, čarapama, kolačima, i t. d. U Boki, Hercegovinl i Crnoj Gori je običaj, da se na Božić u crkvi poslije jutrenja jedan s drugim ijube, I tako se onda pomire, koji su dotle bili u zavadi. Ko ima konje, valja na Bo’žić poslije ručka da ih projaši. U Hryatskoj i Bačkoj srpska momčad drugng dana posjedaju na konje pa po poiju .vijaju Božić. U nekim krajevima gledaju na Božić s koje će im strane pinjata (kazan, kotao) navrijeti, pa kome navri od istoka, onaj se nada sreći one godine. Gdjekoji uzmu sjekiru na Bc-žić i njome zamahne, kao da bi htio da posječe voćku, a drugi dovikne ,,ne sjecf rodiće", I kad se to učini tri puta izastopce, kažu da će poslije voćka roditi. Pepelom s česnice se polivaju Svilene bube, da ih bude dosta kao ! praška u pepelu. O Božiću se govorl, kad se dvoJlca sretnu na putu, ili kad koji dodje kome u kuću: „Hristos se rodi (mjesto idobar dan), 1 odgovara se: „vaistinu *e rodil" * r.

Milorad M. Petrović; Božić u Šumadiji Cim prodje „Gluvo doba“ i zapevaju prvi petlovi, počinje Božić. U to vreme odjekne prva prangija kod crkve. To je znak da treba da se ustaje, I da se sprema za u crkvu, jer na B<>žić služba Božija počinje mnogo rano. Najstariji u kući, izbudi sve, pa i decu, jer je u redu, da spremni dočekamo polaženika. O-nda počinje spremanje. U crkvi odiaze samo odrasliji muškarci, i po koja starija žena iz kuće. Za malo, pa odjeknu i druga prangija, pa po tom i treća. Čim pukne treća prangija, zazvoni i prvo zvono. Onda se krećemo u crkvu Posle trećeg zvona poćinje jutrenje, koje se neprekidno produžuje u službu, i služba se svršava pre zore. Kad se svrši služba, onda popa izlazi na amvon i pozdravlja sav narod u crkvi rečima: „Hristos se rodi braćo!" Našto mi odgovaramo: „Vaistinu se rodil" To se tako ponovi tri puta. * Posie toga popa razdaje naforu I prfčešćuje starije ijude, i mi odlazimo kući. Kod kuće Je za to vreme već došao polaženik. Polaženici su obično deca. Kad polaženik ulazi u kuću, on pozdravija rečima: „Hristos se rodi, i čestiti Vam Božić", na što domaćica, odgovora: „Vaistinu se rodi, i da si nam živ 1 zdrav!" i onda iz sita, u kome se naiazi svakojaki berićet: Pšenica, kukuruz, pasulj i t. d. uzima punu pregršt i njome zasipa polaženika — jer „tako se *;a bi te godine bio berićet obi-

lan. Onda polaženik prilazi ognjištu, užima „Badnjak” i njime džara po žeravic;, ook ne počnu da pršte varnice, onda počinje blagosiijanje „Koliko varnica, toliko zdravlja i sreće u ovom domu, toliko volova, ovaca i svakog blaga u toru i berićeta u košu I hambaru, amin da Bog da!“ Onda se izijubi sa svima koji su tu u kući. Za tim mu doma čiča na prostrtoj ponjavi šarenici prhiosi tronožnu stolicu, da sedne, i u koji mah se ovaj spušta da sedne, ona ga prevari i izmakne mu stolicu, te ovaj padne na ponjavu, a ona ga brzo uvije u istu, te on tako malo poleška. „To se valja" da bi se cele godine hvatao kajmak na mieku, masan i debeo kao ponjava. Za to vreme je došla i vodonoša sa izvora, i donela u dva tri krčaga sveže nenačete vode, I koju grančicu drenovine. Kad domaćin i ostala Čeljad koja su bila u crkvi dodju iz crkve, oni se izljube sa polaženikom i onda nastaje posluženje. Po negde to biva još u zasvitak, a negde se sačeka dok ne zabeii dan. Prvo se mora okusiti nenačete vode i po malo drenovine, jer to se valja, da bi te cele godine sva čeljad u domu bih zdravi kao drenovina. Onda se postavija trpeza. Trpeza se postavija ovako: prostre se na zemlju, koja je već od sinoć se posrave razna jela: pihtije, kajmak, suva pastrma i pečenica. Ali pre nego što počne obeđi, „diže se u slavu Božiju” i moli se Bogu. Na božićnem kolaču, koji je spremljen, kao I ^kolač za krsno ime, postavi se trokraka sveća voštanica, i onda stojećkl domaćin se glasno moli Bogu. Kadi iri puta svu čeijad i kad svrši molitvu, on izgovori: ,,Na zdravlje!“ Na što sva

čeijad odgovara: ,,Da Bogda". Pre nego što počne obed lomi se ,,Cesnica“ jedan osrednji kolač, koji se mesi većinom od kukuruznog brašna, a po negde — naročito u novije vreme — od pšeničnog brašna. U taj kolač meće se obično srebma para, i svi ga ukućani lome, pa u čijem parčetu bude novac, smatra se da je srećan. Ručak počinje time, što se mora okusiti prvo pečenice makar najmanji delić, pa se onda pristupa drugom jelu po volji — jer sve se iznosi u jedan mah. Polaženik je gost domaćl celog dana, a tako isto i ceiog dana o Novoj godini, kad doiazi za svoj dar. O Božiću se veseli i peva, a djaci pevaju božićni tropar. U veće, i prvog i drugog I trećeg dana Božiča, priredjuju se u većim kućama, gde se igraju u kolu, ili sedećki razne igre. Sva tri dana Božića, soba se ne sme ćistiti, niti se trpeza diže. Ona se neprestano prinavlja, i dopunjuje i svaki koji dcdje u kuću on seda za punu trpezu i gosti se i časti do mile volje. Vreme izmedju Božića I Nove godine, pa čak do Sv. Save, naš narod zove „Trapavi dani“. Taj naziv potpuno odgovara činjenici, kako naš narod te dane provodi, jer on sve to vreme provodi u veselju. Treba imati na uinu da vreme izmedju Božića — Velikog i Maiog Božića, jer naš narod Novu godinu zove „Mali Božić“, sve to vreine provodii u veselju, Posle Malog Božića, nastaju opet praznici: „Krstov Dan“, ,,Bogohvljenje“, „Sveti Jovan", koji se praznuje 2—3 dana, onda Sv. Sava — s time se na „Savim» pataricu" — t. j. drugi dan po Sv. Savi završuju trapavi danl, a u istinu I svetkovanje Božića.

Uoči Božića pada „Badnji dan“ a dan pred njim „Tucin dan“. Već nckoliko dana pred Božić deca se raduju i pevaju: ,,lde Boža i nosi tri noža, lednlm seče oranicu, Drugim seče česnicu, , Irečim seče pečenicul ' 4 Na lucin dan se obično kolje ili tuče — pečenica, i za to se taj dan zove „Tucin dan“. Tog adana deea se izmedju sebe ne smeju tući, jer će onaj koji podigne ruku na drugog patiti cele godine od čireva. Deca obično prete jedno drugom rečima: j „Ciri-miri, dvajest l Četiri!" Na taj dan ne smeju se tucati n! orasi, jer ko to radi, on će ceie iduće godine razbijati sudove. Klanje pečenice pozdravlja se pucanjem iz pušaka. Na Badnji dan prestavlja se pečenica uz vatru i u nju se meće jedna dunja da se jspeče. Ta se dunja posle radi leka čuva dokle god može, a ona leči, kako naš narod veruje ,,od zaptivanja u grudima". I prestavljainje I istavljanje pečes. nice pozdravlja se pucanjem iz pušaka, zato se u celom selu. preko celog dana čuje pucanj pušaka. Posle podne, domaćiti ide u šumu da iseče badnjak, jednu cerovu giavnju koju oseče do zemlje i to samo sa jedne strane sme da pada iver, a giavnja ne sme da se skresava. Pred veče on dcnosi badnjak i uspravi ga pred kuću. Po tom unosl pečenicu u kuću, a za njom badnjak. Kad unese Badnjak, njega dornaćica opet zasiplje beriće« tom, kao I polaženika sutra dan, a on pozdravlja svu čeljad pozdravomt „Dcbro veče I čestiti vam Bofić!" —9