Битеф

janti, koprofagija, antiëki kult velike kite, masturbacija, ne mnogo felacio. Nebrojene kopulacije. Ono je samo na ivici pornografsko: Woronow nudi svoje dupe za penetraciju (Vinyl), muëi njenog sina i nas sa svojim nogama (Kuhinjica), Vaccarov Venus sa cvetom iznad picke (Podjar mijivanje), velike grudi Eisenhowerove, Marti Whitehead u priljubljenim pantalonama (Pljusak), stomak crnooke Susan (Kurve) sve jednostavno kao striptease, podrugljivo. Postoji marginalni seksualni heteroseksualni efekat; nema podvodenja, nema razuzdanosti, samo polimorfna igra ida u najboljoj antiëkoj i primitivnoj predhrišćanskoj narodnoj tradiciji. Seks je komiëan zbog njegove proste nevine prirodnosti: likovi ne obleću kao maöka oko vrele kaše. Ova direktnost čini da izgleda piitak ali isto tako pridonosi posebnom šoku samosaznavanja: ecce homo. Nije to ništa posebno, samo gola suština društvenosti veseo, neozbiljan, neuporan: suprotno od D, H. Lawrencea, Casanove, Geneta... To nije poziv na seksualnu slobodu à la Henry Miller ili prirodnost à la Wedekind već izrugivanje savremene reiigije u ovoj zemlji: perverzne heteroseksualnosti. Jer naša je istorijski jedinstvena kultura ovladana kultom seksa kome posvećuje nadmoć svojih širokih kulturnih napora (reklamiranje, filmove, reklamiranje, muzičke komedije, reklamiranje); jednu nematerijalističku a ipak svetovnu religiju za korporaciju službenika, koji su lišeni mogućnosti slobodnih preduzimanja i tako se identifikuju kao potrošači. Sve je bestidno, ali izopačeno i sterilno bestidno. Bestidnost ovog pozorišta suprotstavlja se stereotipnom identifikovanju sa ulogom, kobajaštvu, poltronstvu. Kult klitorisa je zauzeo mesto hrišćanske i platonske Ijubavi formom seksualne Ijubavi kao uslova ljudskog ispunjenja i zamenio je Boga Ženom kojoj se drže propovedne službe preko svih medija za komunikaciju. Žene su da obožavaju sebe, muškarci su da obožavaju njih. Njegov ideal (filmska industrija ga razliëito smatra kao svetinju) nije ni majka ni devica nego kitozezaëka kučka pribrana, egocentrična, večno mladolika, lepa; jednostavna ili misteriozna; flert ili dama; darežljiva ili suzdržana; frigidna ili nezasita nezadovoljena, prohtevna, zapovedna ili jednostavno zapoveda, ali uvek zađatak i izazov za muškarca. Njen kult zahteva od žene samo da se njena slika projektuje mladost, lepota, poželjnost ■— pomoću ulepšavanja; on traži od muškaraca da se paklone nabavijajući potrošačka dobra potrebna za ovo ulepšavanje, da se snabdeju ustrajnom ali čudnom muževnošću: sposobnošću zarađivanja u međusobnom takmičenju. I njihovi seksualni i poslovni životi su u službi Žene, bez vrednosti u njima samima, već kao dokaz vere u i Ijubavi za Nju. Suočavajući se sa ovom skandaloznom perverzijom naše kulture protivno je zdravom razumu uključiti podrugljivu erotiku ovog pozorišta u kategoriju pederskog kampa. Šta vise, posebno američke forme homoseksualizma su samo po sebi reakcije i protesti protiv dominantne perverzije • kao i formi iskorišćavanja pomoću nje. Stvar je i muške i građanske pravičnosti da poštuje to u prvom odnosu, žali u drugom.

Muški homoseksualizam u feudalnoj i postfeudalnoj Aziji i Evropi je imao dve former gospodski platonizam (Wilde) i drugarstvo niže klase (Genet). Nijedna forma ne iskljuëuje odgovarajuëe forme heteroseksualnosti; u obema formama ne samo da nije iskljuëio nego je bio najintimnije povezan sa svim konvencionalnim oblicima muškosti i muževnosti. Oba tipa (eteriëno-vilinski i on muško) još uvek postoje u Americi, ali pod pritiskom istih društvenih uslova koji su rezultirali u perverznom kultu koji je ovde skoro zamenio hrišćanstvo, američki homoseksualac dvadesetog veka koji je peder (ćudljiv) preovladava. Njegova specijalna karakteristika je da obožava žene - bespomoćno, do imitacije. On deli poglede kulta klitorisa o njenoj apsolutnoj superiornosti, on žeii da je žena, pokušava da bude žena, nudi svoja usta kao nadomestak za njenu pičku. On sebe prezire pa ipak - da, bi se povukao iz dosuđenog mu života da siuži njoj i da mrzi nju i njen kult on pretvara svoj život u ritualnu inverziju njene liturgije. Želja da bude žena strašna mržnja prema ženama su prirodne posledice muškarčevog života pod sistemom kulta, Gledati na pozorište ridikulusa kao na lepršavo oruđe perverznih koterija unižavanje muškosti, ponižavanje žena, izražavanje mržnje prema sebi i otuđenja lažnim napadom na kulturu, vrednosti, razum, ’sam život’ je prezrivo lakoverno. Suštinska stvar je da ono razotkriva ali se svojim podrugivanjem suprotstavlja perverznoj kulturi. Pozorište jetko reprodukuje centralnu sliku kulta, dominantnu ženku koju snabdeva klaunski slab mužjak, a to je zabibereno raznim manjim ponižavanjima žena. Da su polovi suštinski takvi to je ne tako ezoteriëna doktrina kulta. Ali naslikati ih kao takve i to prikazati kao apsurdno smešno, je protest. Da je ova forma protesta možda jeretiëka odanost kultu sporedno je razmatranje. Drag kraljica je centralna figura u ovim spektaklima: ne kao lik u komadu ni u okviru sađržaja, nego njegovim kostimiranjem i držanjem na sceni kad je sam (u oholim replikama, u pažljivim ulascima i izlascima) ili u masi (u horu kada postoji opravdanje za masovnu scenu, gomila nemarno ogrnutih plaštom i lažno dvosmislenih kraljica). Perfekten ženski personifikator, prividno lep ali nesumnjivo muški travestit, definitivno muški (puši cigaru, pi je pivo) androgini travestit, ružni muškarac u ženskoj odeći koji se podruguje ženi, muško u romantično elegantnom muškom kostimu izigravajući prigodne ili vitalne ženske intonacije ili geste ... igra stara, visoku sveštenicu, oholu damu, čedno nevinašce, ženturaču ... Drag kraljica na ul ici i u ovom pozorištu personificira ujedno i muške i ženske likove invertiranog ameriëkog sna, savremeni kult heteroseksualnosti ne, naravno, kako su predstavljeni u snu i kultu veë kakvi jesu: glupavo muško koje obožava ženu, prezire sebe; jaka, povučena u sebe žena, koja nadvladava muško iako je indiferentna prema tome, zrači šarm i/ili seksualnost — i zavidna mržnja tog muškarca prema toj ženi. On nije homoseksualac, on je frustriran homoseksualac majkoljubac i kitosisaë. Njegov stav kombinuje jedno maštano obesnaženje njegovog gadenja prema sebi i izrugivanje podle muške hetroseksualnosti. On se ne svida sa-

mom sebi i on naprosto voli žene. On se ne drži kao žena već kao muškarac koji personificira ženu. On postavlja problem psiho-seksualnog identiteta; do koje mere su muško i žensko držanje, muževnost i ženstvenost, društvene identifikacije sa ulogom, kulturne Ijudske tvorevine, šta su one, šta mogu da budu, treba da budu koliko su vredne te uloge, koliko prirodne. I iznad njegovog igranja savremenih koncepcija uloge i iznad njegovog izrugivanja istih, on iznosi ideal jedne slobodne i vesele polimorfne seksualnosti. Ili, još uopštenije, ideal jedne slobodne i vesele pretpostavke ne samo ove nego svih formi ličnog identiteta i društvene uloge. Ako u ovom pozorištu celo vreme posmatramo pravijenje komada (t.j. sadržaj je glumIjenje komađa, saobraćanje zasnovano na sakupljenim fabulama, usvajanju identiteta uloga, transformisanju jedne s.l. u k.p.) onda su komadi u okviru komada. Pozorište samo je ono što smo mi u stanju da odrazimo ne u smislu sopstvenog izražavanja, profesije, ili zabave, nego kao dvosmisleni primer poduhvata civiiizacije ili igara ’slobodne ličnosti’. Tema igranja uloge je nagiašena manirom predstave. Pažnja je usredsređena na igranje uloge kao na aktivnost preuzimanja jedne uloge, kada glumci prave od sebe ono što postanu. Tema igranja uloge je kritiëna u komadima. To je sadržaj Filmskog teksta i (pošto je Direktor u torn komadu) Juanite Castro; Vinyla, tematske inverzije Brehtovog Čovek je čovek, preobraćanja onoga koji nagoni na žrtvu u žrtvu; Pljuska u kome su špijuni (poreznici) igrani kao filmski glumci (imitatori) ; traži se ko igra koju ulogu, sadržaj je istraživanje identiteta špijuna-zavodnika Marka; a to je jedna tema u Velikom hotelu u teatralnosti Desmonda, Velez i Birdshitskaye, ali uglavnom zbog dvostruke prirode Velikog hotela, sveta rutine, prljavštine, sjaja i romanse za koji ispada da je pakao ponižavanja paklenog restorana; u Podjarmtjenjul Kraljicama, odnos i kontrast između Tamburlainevog privatnog i javnog života je odredena tema. Tema javne-privatne uloge je politiëka i ponavlja se u Podjarmljenju, Indiri Gandhi, Juaniti Castro i marginalno čak u Kurvama (Mano carice Emeralde zavera o podjarmljenju sveta). Državni poslovi, istorija, politika velikih, proizilaze iz privatnih porodičnih poslova —■ erotike, antagonizma, liënih odnosa. Javne uloge državnika koji vode i formiraju društva su učijena verovatnim pogrešna prikazivanja stvarnih licnih pregnuëa: identiteti uloge presudni u Ijudskim poslovima su učinjeni verovatnim. Implikacija; istorija i društvo su iracionalni: tako da svi društveni (zovani) identiteti uloge nisu racionalni (funkcionalni) već apsurdno smešni. Dvosmislenost seksualnog identiteta Je osnovna varijanta terne igranja uloge. Da li je muškarac definisan kao aktivan princip (jebaë) ili njegovim genitalijama; komadi uzastopno istiëu verovatan, slobodan, igriv karakter seksualnog identiteta. Grotesknim prikazivanjem muških i ženskih genitalija i sekundarnih seksualnih karakteristika, predstave do kraja naglašavaju biološki seksualni identitet. Zatim jednako krajnjim i uzastopnim izlaganjem seksualnih ponuda i ëinova fizië-

49