Битеф

SVI PROSTORI BITEFA Veza izmedu BITEFA i Grada nije slučajna i nije uslovljena samo rođenjem Festivala. BITEFje cesto svoje predstave smeštao u specifične scenske prostore, nekad po željama gostiju, nekad po intuitivnosti stvaralaca Festivala. Prostor je premajoš uvek nezamenljivoj sintagmi Pitera Bruka (inače jednog od učesnika BITEFA) - usiov i osnovni element teatra. Tako se i tema za izložbu koja prati tredeset godina dugu istoriju Festivala nametnula. Izložba SVI PROSTORI BITEFA nema cilj da obuhvati i popiše sve prostore u kojima su se do sada izvodile predstave, već da ukaže na mogućnosti teatarskog izražavanja u ovom gradu. U tom smislu, njen naslovje anticipirajuci i okrenut je svakom prostoru u koji umemo smestiti svoju iluziju. Ako je u početku BITEF pripadao Gradu, vremenom je zaposeo njegove delove tako da je i Beograd počeo pripadati BITEFU, uostalom - teatru i umetnosti uopšte. Magistarska studija “Istraživanja arhitektonskih scenskih prostora Beograda u funkciji BITEF-a“ arhitekte mr Radivoja Dinulovića bila je polazište u stvaranju izložbe. Izložbu SVI PROSTORI BITEFA zajednički postavijaju YUSTAT Qugoslovensko društvo za umetnost i tehnologiju spektakla) i BITEF. Otvaranje izložbe je u MUZEJU PRIMENJENE UMETNOSTI 15. septembra u 18.30 sati. Jelena Kovačević

AMBIJENTALNI SCENSKI PROSTORI BITEFA Novi prostori spektakla, njihova urbana pozicija i artikulacija, dañas su medju ključnim temama pozorišnih, kulturoloških, ali i arhitektonskih studija. Pozorište već decenijama traži - i nalazi - svoje mesto na trgovima, u ulicama, parkovima ili napuštenim prostorima gradova. Duh i karakter pozornica u istorijskim ambijentima Rima, Dubrovnika, Budve i Kotora, kao i kamenoloma u Rakovici ¡lí stare elektrane i pristaništa na Dorćolu, jasno govore o potrebi i uspehu korespondencije gradske sredine i pozorišnih dogadjaja. Prethodno promišljanje mogučnosti za postavku projektovanih i spontanih otvorenih scena je pri tome važan deo definicije i oblikovanja urbanih ambijenata. S druge strane, različite javne manifestacije, koje su sve izrazitiji elementi identifikacije gradova, ne samo svojom dramatičnošću, već i sredstvima koja imaju izrazitu scensku prirodu, nedvosmisleno definišu urbani prostor kao "pozornicu sveta.” Ideja о izlasku iz pozorišne zgrade i utvrdjivanju scenskog prostora u različitim "profanim" okruženjima pojavljuje se u modernom pozorištu kao jedna od linija razmatranja koncepcije pozornice i relacije izmedju scene i auditorijuma. Komunikacija glumaca sa gledalištem se uspostavlja drugačijim sredstvima, scenski prostor je "razbijen", a novi duh i karakter arhitektonske strukture teatara postavljeni su kao osnova mnogih istraživanja druge polovine dvadesetog veka. Uz delovanje različitih eksperimentalnih trupa, takodje, vezan je i rad na arhitektonskim rekonstrukcijama postojećih nepozorišnih prostora za teatar. Ovakvi projekti su u likovnom, socijalnom, pa i funkcionalnom pogledu cesto bili zanimijiviji od namenski dizajniranih pozorišnih objekata. Njihovje uspeh nesumnjivo zasnovan na čvrstim kreativnim konceptima umetničkih rukovodilaca poput Bruka ili Štajna, kao i na prednostima prilagodjavanja odabranih već artikulisanih arhitektonskih prostora. Postalaje, medjutim, očigledna i nemoć savremene arhitekture da rešava pitanja pozorisnih zgrada u današnjem prostornom i vremenskom kontekstu, u kojem je plu ral itet pristupa i shvatanja zamenio opšti, konvencionalni model teatarskog prostora.