Богословље

их ми сазнајемо „ адекватним начином “ (d’ une manière adéquate) 1 ). Из „егзистенције“ независних релација закључује Ампер и на егзистенцију ноумена. Пошто су односи апсолутно реални то морају постојати и „но/мени или узроци“, између којих односи могу реално егзистовати. Уосгалом, као и код Канта, и код Ампера су ноумени, пре- свега, резултати научне апстракције, „ствари мишљене“, схваћене као узроци, а не непосредно опажене (опажене само као феномени) 2 ). Такви су ноуменални „узроци непробојности“, који су материални или „отпорни ноумени“ (des noumènes résistants). Њих има више, пошто су математичке релације (на првом месту бројеви и просторни облици) ноуменалне, те се тако множина и сложеност чине нетто првобитно, несводљиво на једно и просто. „Бескрајно je вероватно, вели Ампер, да су пет прстију пет различних нумена“ 8 ). Према томе можемо, како се чини, сматрати физичара Ампера плуралистом не само у методолошком смислу, као Канта (и новије прагматичаре), него и у метафизичком смислу као Лајбница. Међутим, с друге стране треба имати у виду јединство и хомогеност универзума, како га схвата Ампер физнчар и математичар. Да ли je то јединство салю л!етодолошко ? У ком смислу говори Ампер о пет ноуменално различних прстију? Јесу ли то „узроци непробојности“, или „прохибитивни узроци“, „непознати, активни и непросторни“, али различии узроци чији скуп (aggrégation) представља материју 4 ). Пет прстију лшрају бити пет различних ноумена зато што je, по „теорији независних односа“, број пет ноуменалан и постоји независно од нас и од нашег начина сазнаша, као и сви бројеви. Као што ссвиди, Ампер je доиста био плуралиста у метафизичком смислу, пошавши од извесног методолошког плурализма (jep то je у првом реду теорија релација), код кога није остао, као людерни праглштичари, који су плуралисти зато што за њих не постоји суштина ствари пошто je она, веле, у бескрајнолге (à l’infini). 5 )

Ч о. с. р. 330.

з) о. с. р. 138.

3 ) о. с. р. 251.

*) о. с. р. 320.

5 ) Исп. J. Sageret, Le pluralisme et le monisme scientifiques (Revue philosophique, 1923, № 3—4, p. 224).

82

„Богословље“