Богословље

тазам признао догмате за богооткривење и чак неприкосновене истине. Но принцип субјективизма, положен Лутером у основу протестанстског богословља, отворио je широк пут за развијање идеје о усавршавању догме на основу чистог рационализма, при чему се одриче апсолутни црквени ауторитет и захтева потпуна слобода индивидуалног стваралаштва за сваку верујућу душу. У историјској протестантској догматици стварање догмата, са стране њиховог битног садржаја и спољне форме, своди се на суво, чисто логично развијање системе хришћанског учења, и то из неколико. исто тако чисто апстрактних, општих поставки. Протетстанска догматична система je само једна од форми општечовечанског философског појимања света. Истина, протестанти, готово сви не присвајају себи право, да слично римокатолицима, стварају нове догмате, у црквеном смислу речи, и да их објављују као опште обавезне истине. Но зато и они, као и римокатолици, теже ка сталној ревизији својих исповедних система Под овом ревизијом они разуму дубље и тачније излагање смисла откривења, излагање научно, највероватније, но зато не адекватно, неизмењљиво. Ова теорија еволуције догме нашла je овај најјачи израз у т. зв. ричлијанству. Ово последнее почело je с тим, што je признало да су догмата истористоријска и прелазна страна у хришћанству, а завршило je потпуном адогматизацијом, индиферентношћу према њима. Хришћанство, по схватању ричлијанства, то je само преживљавање. Христос није захтевао исповедање каквих било догмата. Он није учио нпр. о Преев. Тројици, о општој грешности, цркви, јерархији и тајнама. Зато хришћанство није некакво теоријско учење или космологија; оно религиозно расположение. У првобитном хришћанству, што нам га оцртавају прва три јеванђеља, не садржи се никакво теоријско или догматско учење. Догматично хришћанство je доцнији стелен еволуције првобитне његове форме, еволуције условљене утицајем грчко-римског духа. Основ стварања дотмата ставили су An. Јован и нарочито Ап. Павле. Процес je се настављао у доцнијим вековима и завршен je формулисањем догмата у времену васељенских сабора. Тада je право хришћанство, које je собой представљало чист морал, било замешено догматским формулама. Ово, уосталом, не значи да с тачке гледишта ричлијанства у хришћанству не треба уопште да буде догмата.

213

Догматика и наука