Богословље

КАРАКТЕРИСТИКА САВРЕМЕНОГ ИЗГОВОРА НАШЕГ ЦРКВЕНОГ ЈЕЗИКА

Језик који je у нашим црквеним књигама, из којих се чита и поје на православним богослужењима и ван њих, има као и сваки други језик своју спољзшњу и унутарњу историју. Те две стране код проучавања ма кога језика уско су везане једна уз другу. То нарочито вреди за језик у Српској цркви. Развитак нашег црквеног језика и његоао сзвремено стање може се правилно разумети салю ако се он испитује подједнако у оба правца. Данашњи његов изглед само je резултанта тих двојаких услова под којима се н;ш црквени језик формирао: у сваком случају његово стране перекло и српска језичка основица. Мёне кроз које je он пролазио у току своје хиљадугодишње историје своде се обично на неколико редакција којима je подлегао основни, првобитни текст. Постанак тих редакција и тумачи се узајамним утицајем тога текста и гласовног система српског језика; тако редакција претставља увек један компромис. У грубим цртама историја нашег црквеног језика схвата се као руска редакција старословенског језика. Он се зато и зове „рускословенски“. Како je данас код православних Словена искључиво тај језик у црквеној употреби, то он има и општији назив „црквенословенски“. Назив „рускословенски“ може да се с правом односи само на језик у црквеним, богослужбеним књигама, на „мртво слово“. Али чим се на њему људи Богу моле, онда он природно престаје да буде само мртав језик. Иако он данас више нема особине живог књижевног или разговорног језика у пуном смислу, он ипак тиме што се изговара (чита или поје) има своју живу фонетику, која дакако није идентична са фонологијом данашњег нашег језика. Подражавање лфтвом слову може да буде, у већој или мањој мери, педантно или неусиљено, што свакако зависи и од степена самог познавања црквеног језика. Сви такви изговори имају заједничку српску основицу, фонетску базу. Постоји, дакле, просечни изговор као специјално наш или српска редакц иј а рускословенског језика. Јасно je, према томе, да код нас постоји разлика измефу црквеног језика у књигама и ван књига, у њихову читању. Само онај први je у ствари рускословенски, а други je њихова српска редакција. То се исто

236

Богословље