Богословље

мерке. Утицајем запада, преко Пољске, на Кијевску митрополију, неопажено се у руску црквеност увукао био један тон западног формализма, који у извесним моментима спутава духовност молитве. Примљени су и извесни обреди западни и ако су неки од ових и корисни. Например, до наших дана очуване су пасије, нарочито на југу Русије, које је увео митрополит кијевоки Петар Могила (1627 —1647), a које се врше петком првих пет недеља великог поста, на позечерју, уз читање страсних јеванђеља и академско проповедање. А оне нису ништа друго него пасиона ораторија на еванђелски текст, који се односи на страдања Господа, која се врши по римокатоличким и протестанским црквама, такође поглавито велике, страсне недеље. И клечање у извесним моментима богослужења отуда је дошло. С друге стране, увођењем нових молитава, додавањем из велике ревности уз вечерње и јутарње богослужење других молбана, продужују богослужење, а оно замара и онемогућује стално сасређивање осећаја и мисли на садржину главних и важнијих момената молитве и удубљавање у њих. Зато је у руској, иначе најбоље очуваној црквености, потребно више разумевања а мање формалности, више духа, а мање физичког замора, једном речи још јаче просвећивање црквене свести. To би биле жеље за усавршавање црквености наше и просвећење црквене свести код маса. У западном делу цркве, у коме се служи и моли Богу на недоступнијем народу латинском језику, још Iмање може бити разумевања и пробуђења црквене свести код маса народних. Али спољна дисциплина њихова ипак пуни храмове. Ми не можемо желети овај несвојствен православљу начин, али се ипак морамо старати, да и наши храмови буду пунији, да и код нас ојача свест о испуњавању црквених обавеза и о потреби спољнег манифестовања верских осећаја, да оно буде одушевљеније. Непосредну бригу о томе води више и ниже јерархије цркава. Али богословска наука треба да буде главни и нераздвојени сарадник пастирској тежњи и старању јерархије за просвећивање црквене свести. Претставници богословске наухе учиниће основне прилоге овој тежши, ако пре свега сви, који немају оправданих извињења за то, без оклевања и колебања буду ступали у црмвене чинове, нарочито ако искрено и убедљиво буду утицали и на своје васпитанике, да то чине.

30

Богословље